Čovek se pred bestijalnošću zapita vredi li uopšte pisati kad su povod i tema tako surovi da prevazilaze granice čak i neljudskosti? Pa, opet - mora se, jer kako bi se drugačije razlikovali ljudi od neljudi i ispravno od neispravnog?
Zna već čitav region, a verovatno je jeknulo i mnogo dalje, da je narodna poslanica Srpske radikalne stranke u Skupštini Srbije Vjerica Radeta na vest o smrti Hatidže Mehmedović, srebreničke majke i predsednice Udruženja "Majke Srebrenice", na svom Tviter nalogu napisala: "Čitam umrla Hatidža Mehmedović iz udruženja biznismenki Srebrenice. Ko li će je sahraniti. Muž ili sinovi?!"
Muž i sinovi Hatidže Mehmedović ubijeni su u Srebrenici 1995. godine. Znala je to Radeta dobro i baš zato je napisala to što je napisala. To što je, da li na nečiji savet ili po zadatku, kasnije obrisala tvit nije zamelo tragove zla koje je pokrenula.
Najmanje je, čak, bitno hoće li to dodatno poremetiti ionako poremećene odnose na relaciji Beograd - Sarajevo. Verovatnije od nove svađe je da će se uzburkane strasti smiriti brzo kao i posle svakog ovdašnjeg skandala, tim pre što su predsednica Skupštine Maja Gojković i potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović već osudile Radetinu surovost, predsednica i uz saučešće. Mnogo je važnije to što nas osoba koja ima smelosti da se tako zlokobno sprda sa tuđom tragedijom, sa mnoštvom tragedija, zastupa - javno. Da, nas građane Srbije, ne samo one koji su je birali na listi SRS, kako optužuje Zorana Mihajlović, već sve građane. I nema tu mesta mistifikacijama tipa "sramota za zakonodavni hram", jer se taj "hram" u licu vladajuće većine dobrano sam sramoti iz dana u dan, izvrgavajući ruglu demokratiju, pravo, sam parlament i sve građane koju su ga birali, svejedno za koga su glasali.
Ovo što je Vjerica - kakvo divno ime a kakva osoba! - Radeta učinila više je od političke stramote, sramota za sve građane i građanke Srbije, za sve majke, očeve i decu, za sve ljude, velike i male. Nije bitno ni to da li pomor Bošnjaka u Srebrenici 1995. zovu "samo" ratnim zločinom ili genocidom, kako je presuđeno na instanci sa kojom nema rasprave. Nije važno - teško mi je ovo da napišem - misle li da je tamo ubijeno "samo" 2.000 ili "čak" 8.000 ljudi; važno je da znaju da su pobijeni ljudi, a među njima sinovi i muž Hatidže Mehmedović.
Ne znam dok ovo pišem, a i ne treba da znam, da li je Radeta supruga i majka, baka; ne znam, ali moram da se saglasim sa komentarima njenih pratilaca na Tviteru koji se sažimaju u pitanje "ko će TO sahraniti" jednom kad dođe vreme? I ti komentari nisu, kako bi se reklo, etnički unisoni - nije samo Elvira Š. napisala: "Ne brinite Vi za našu Hatidžu. Ima nju ko sahraniti. Ženu kakva je ona bila Vi ne biste trebali spominjati u Vašim bolesnim šalama, što je, pretpostavljam, bio cilj ove objave. Ima li u Vama imalo emocija osim zlobe i mržnje?" Ili: "Hatidžu više ne možete povrediti, nju više ne boli. Nego, ko će vas sahraniti? Imate li koga ko će vas po dobrom pamtiti?". Tu su i Radomir i Robert i Dragan i Saša i Selma... Neki odande, neki odavde, ali svi podjednako zgroženi.
E sad, jedno nimalo prosto pitanje: da li je dovoljno da budemo, prevashodno mi ovde, samo zgroženi i povređeni zlom koje se širi u naše ime kao mnogo puta pre četvrt veka, pre dvadesetak godina, pa i danas i u pitanjima rata i u pitanjima mira? Hoćemo li kao građani bez ideoloških, nacionalnih i verskih obeležja tražiti da se Radeti oduzme mandat? Ne da se povlači po sudu zbog uvreda i štete koje je nanela i ugledu i građanima Srbije, već samo da ne govori i ne piše u naše ime?
Hoće li, ako se to zaista desi, "zakonodavni hram" poštovati volju građana makar predstavkom izraženu ili će nastaviti da štiti Radetu, kao i njenog šefa Vojislava Šešelja i kolegu Petra Jojića i ostale radikale, samo zato što je većini potrebno ruglo u parlamentu, ruglo pored kog čak i bivši radikal, sada šef poslaničke grupe vladajuće Srpske napredne stranke Aleksandar Martinović deluje donekle uglađeno? Hoće li, bar, skupštinski Odbor za ljudska prava smoći snage i većinu da osudi Radetu i hoće li je Odbor za prava deteta, čija je članica, razrešiti posla društvene brige o deci jer je, naprosto, ljudski nepodobna za to?
Hoće li se, napokon, država osmeliti i Radetu i Jojića izručiti Haškom tribunalu zbog pritiska na svedoke u procesu protiv Šešelja ili, što bi možda bilo i bolje, suditi im ovde? Ili će se sačekati da opet zaborav, kom smo baš skloni, prekrije i ovaj grubi ispad?
Kao što ne znam da li je Radeta majka, supruga i baka, znam da će, na nesreću, biti i onih koji će odobravati, makar u sebi, njenu beskrupuloznost. Biće i onih koji će se glasno radovati, posebno u BiH - odakle je, inače rodom i sama Radeta - ali i ovde, jer će to biti samo jedan više politički dokaz zašto nije potrebno da gradimo, nego da razgrađujemo.
Biće, znam, i onih koji kažu da je stvar prenaduvana; reći će, ipak je to samo tvit i to sklonjen. Ipak je to samo jedna radikalka. Ipak je to samo jedna nezgrapna šala... Ili, čak, to je sloboda izražavanja. I biće, na nesreću, donekle u pravu: tvit, iako "novi medij" ovo najmodernije sredstvo svakovrsne propagande i produciranja rangirano formalno je privatni zabran, nešto slično ranijem komšijskom ćaskanju i ogovaranju uz kaficu, samo malo šire. I sa pisanim tragom.
Tačno je i da svako ima pravo na mišljenje i obnarodovanje svog mišljenja, ali pitanje je mere, ukusa i (ne)odgovornosti autora kako će ga sročiti. Radeta, nesumnjivo, nema ni mere, ni ukusa, ni odgovornosti.
E sad, zbog onog pisanog traga koji ostaje na internetu posle svakog oglašavanja na društvenim mrežama, u Srbiji se poodavno privode i osuđuju ljudi, recimo, zbog širenja panike i kleveta (protiv vlasti) tokom poplava 2014, pretnji političarima, novinarima i inim javnim ličnostima, organizacije protesta... Nevolja je samo što sve te koji su privođeni i osuđeni ne štiti poslanički imunitet kao Radetu. Oni nisu deo "hrama", "solisti" su, pa moraju da odgovaraju ako prekrše zakone zemlje Srbije.
Radeta i još 249 poslanika/ica, predsednik, premijerka, ministri, sudije, svi koji pripadaju bilo kojoj grani vlasti, ne moraju da brinu. Njih ne kače ovozemaljski zakoni, ma šta i ma gde izgovorili i napisali. Ljudski, neljudski, istinito, lažno, svejedno, oni su vlast, makar bili u opoziciji; može ih novčano ili zabranom prisustvu zasedanjima kazniti predsedavajuća/i parlamenta kad - uvrede neki lik važniji od života. I to je sve.
Kad uvrede život sam, oni su i dalje vlast. Pa još - narodna! Zato je pravo pitanje ko će TO, tu bahatost i primitivizam politički sahraniti? Da ne seje zlo koje nas sve čini besprizornima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.