Srbin i Hrvati opljačkali čoveka ("Kurir"); Rak kože godišnje ubije čak 300 Srba ("Informer").
Ova su mi dva naslova zapala za oko u današnjem listanju beogradske štampe (sreda). Šta sam saznala? Da je troje ljudi narečenih nacionalnosti u Torinu u jednom restoranu opljačkalo jednog čoveka. Neizrečene nacionalnosti, ali brzih refleksa, pa su pljačkaši ekspresno uhvaćeni. Može biti i zbog činjenice da se pljačka dogodila u restoranu brze hrane, koje smo nekad zvali ekspres restoranima, mada se ta činjenica nigde ne dovodi u vezu sa deliktom.
Što se tiče uznemirujućeg naslova za tekst o melanomu, ispostavilo se da rak kože ne razaznaje nacionalnost, kako bi se dalo zaključiti po naslovu, nego da u Srbiji godišnje od ove teške bolesti umre 300 ljudi. I da je crna statistika iz godine u godinu sve crnja, čak toliko alarmantna da je rak kože stigao među četiri najčešća uzročnika smrti iz ove sfere. Među građanima Srbije, posebno mlađim građankama koje vole solarijum.
Zašto su mi baš ova dva naslova zapala za oko u moru drugih, podjednako nepreciznih i neinventivnih, bez obzira na to da li se piše o navodnim atentatorima iz Srbije na crnogorskog premijera Mila Đukanovića, još neraspetljanim elementima inostranosti (reč plasirao lično premijer) u bezbednosnoj praksi Srbije, špijunu iz Uprave Kriminalističke policije koji je, spekuliše se, radio za CIA, i to ne za pare, nego za napredovanje u UKP-u?!
Samo je jedan razlog za izdvajanje dva neboluzna naslova. Pri čemu je, valja naglasiti, prva vest o Srbinu, Hrvatima i čoveku sama po sebi prilično glupava, pa i nimalo precizna jer se do kraja ne zna da li su junaci zaista Srbin i dvoje Hrvata, ili su prosto iz Srbije i Hrvatske. Možda je samo autor/ka nesvesna lubitelj/ka počivšeg patrijarha Pavla, koji je upamćen po rečenici "Budimo ljudi iako smo Srbi", pa joj se omaklo. Njoj ili uredniku koji je davao naslov pa Srbina i Hrvate suprotstavio - čoveku.
Za razliku od kratke storije o pljački, drugi tekst je prilično pristojan, a bio bi dobar da nije izostavljen ključni podatak: u Srbiji lekovi za melanom nisu na tzv. pozitivnoj listi koje država finansira, što sasvim sigurno doprinosi rastućoj stopi smrtnosti. Pacijenti koji žele uspešnu terapiju moraju da kupuju potrebne medikamente po belom svetu, što i traje i košta, pa samim tim produžava lečenje i pospešuje stopu smrtnosti.
No, da ne zaboravimo naslove; više je nego očita intencija da se ljudi, bez obzira na to u kojoj su ulozi - pljačkaša, bolesnika, vrhunskog sportiste, umetnika ili naučnika - svode isključivo na jednu dimenziju, nacionalnu pripadnost.
Odakle ta, reklo bi se, moda, koja mic po mic prerasta u zakonitost modernog novinarstva u Srbiji? (Namerno ne pišem srpskog, da se ne bih našla u istoj zamci.)
U stvari, to nije modni trend, već više klasika, trajno stanje. Setiće se stariji čitaoci da se to ovde dugo vežbalo i vežba, još od vremena kada je iz novinarstva proterana komunistička elita, a na njegovo čelo stupila nacionalna, pa i kvazinacionalna sa čestim izletima u nacionalističku.
U ratnim i poratnim godinama sve je vrvelo od Srba, Hrvata, muslimana i Šiptara, praćeno odgovarajućim "sinonimima", kao što su junak (Srbin), ustaša, balija... Uz epitete plemenit (Srbin), zlikovački, izdajnički... Bilo je, dabome, tu i vazda zlikovačkih Amerikanaca i junačkih Rusa, smutljivih Turaka, prevejanih Engleza... Raspad poslednje zajedničke države SCG na spisak je doveo i neverne Crnogorce kao dokazane izdajnike, sve dok na najvišem nivou nisu izglađeni odnosi.
Rubrika "Reagovanja i mišljenja" u "Politici" poslednje dve decenije prošlog veka, među profesionalcima znana kao "Krici i jauci", na velika vrata je uvela baš to razvrstavanje po nacionalnoj koti; onda su ga podgrevali državna televizija i državna agencija bez obzira na ime s očitim jugoslovenskim pedigreom, a pažljivo negovali i usavršavali tada retki tabloidi. Posle ratovanja tabloidni mediji, podjednako štampani i elektronski, brojem, tiražom i uticajem, premašili su sve druge oblike novinarskih proizvoda i nekadašnju očitu propagandnu i ratnohuškačku aktivnost proizveli u zakonitost.
Koja se kao mutirani virus iz Pekićevog "Besnila" proširila neosetno i na sve ostale medije, čak i one koji vole da se nazivaju ozbiljnim.
Tako, primerice, kad Novak Đoković pobedi nekoga, nije pobedio teniser iz Srbije ili najbolji teniser sveta, nego Srbin; naravno, kad izgubi onda je samo Novak, pošto je valjda nezamislivo da Srbin nešto izgubi posle istorijskog poraza na Kosovu polju 1389. godine. Ana Ivanović i Jelena Janković su bile Srpkinje dok su bile na vrhu, a sad kad ubrzano klize prema trocifrenoj poziciji na WTA listi samo su Ana i Jelena, čak i bez prezimena, što dodatno sugeriše da su manje vredne poštovanja nego ranije.
Sijaset je primera s upotrebom, a posebno zloupotrebom nacionalne pripadnosti u novostima svake vrste; tako i poslovični vrapci znaju da će vest o krađi bakra neizostavno u naslovu imati Rome, ali ako se kojim slučajem ispostavi da kradljivci nisu Romi, neće se u naslovu naći Srbin, pa ni Mađar, čak ni Hrvat u roli kradljivca. Zna se kome je ta uloga namenjena. Isto je kad se u vrtiće navale najmanji domaći ljubimci vaške, a šuga je isključivo rezervisana za Rome.
Nema spora da je i ranija praksa slična diljem čitave bivše Jugoslavije, posebno tamo gde se ratovalo, s tim što su dramatični epiteti s negativnim predznakom bili rezervisani za Srbe, a oni s pozitinim za pripadnike većinskog naroda; nema spora da je tako i sada, ali danas smo listali samo beogradsku štampu. Onu koja, dopadalo se to ljudima ili ne, svakog dana ima milionsko čitalište, ide iz ruke u ruku, "izveštavajući" znatiželjnike isključivo kroz bombastične naslove. I koja, opet dopadalo se nekome ili ne, kroji medijsku scenu i stvara novi soj publike koja ne razmišlja dok čita. I novinare i urednike koji ne razmišljaju dok rade.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.