Šta čovek na iskraju druge decenije trećeg milenijuma treba da uradi da bude neljudski tretiran? Ako je suditi po 26. martu i Kosovskoj Mitrovici dovoljno je da se zadesi tamo gde mu nije dozvoljeno. I da se zove Marko Đurić, pri čemu je lično ime manje važno od funkcije - glavni pregovarač Srbije u briselskom dijalogu s Kosovom i direktor Vladine Kancelarije za KiM.
To su glavne odrednice, ostalo je video čitav svet; specijalci ROSU do zuba naoružani - takođe zatečeni tamo gde im po slovu Briselskog sporazuma nije dozvoljeno bez odobrenja srpske zajednice - grubo privođenje Đurića i demontracija gole sile. Uz to desetine povređenih građana.
Epilog? Povratak u godine pre početka dijaloga.
Da li je sve moralo? Naravno da nije ni moralo, a ni trebalo da se dogodi. Ni Đurić nije trebalo da se zadesi tu gde se zadesio bez dozvole, ni snage ROSU nije trebalo da se zadese tu gde su se zadesile bez dozvole. A međunarodne snage, KFOR i EULEKS, trebalo je baš tu da se zadese i spreče nastupajući incident. To im je u mandatu, mada im je mandat sve tanji. A, pre svega, trebalo je malo više dobre volje i mnogo više razuma zvaničnog Beograda i zvanične Prištine, jer bez volje i razuma nema ni razgovora, a ponajmanje dogovora.
Sadašnje stanje - ne više zamrznutog konflikta, već konflikta u odmrzavanju - ne pomaže ni jednima ni drugima, pod uslovom da su im namere da razdreše zapetljani kosovski čvor zaista čiste. U šta, očito, sumnja i glavna evropska posrednica u pregovorima Federika Mogerini, koja je dan po Đurićevom privođenju i grubom nasrtaju snaga ROSU na okupljene ljude doletela u Beograd na razgovor s predsednikom Srbije Alaksandrom Vučićem. E, sad, narednih dana će se medijsko-analitičarska zajednica baviti odgonetanjem tajne zbog čega je visoka predstavnica EU doletela u Beograd, preskočivši Prištinu? Oni koji veruju prvom čoveku Srbije zaključiće da je to znak posebnog poštovanja i uvažavanja, oni koji sumnjaju u njegove sposobnosti i poteze presudiće prosto - došla je s ukorom.
Ako je suditi po vrlo ozbiljnim i smrknutim licima Mogerinijeve i Vučića, uz upadljivu činjenicu da se nisu obratili zajedno javnosti posle dvosatnog sastanka, ovi drugi su bliži istini. Tom utisku doprinosi i potonji nastup predsednika pred kamerama RTS, u kom, zapravo, nije ništa objasnio sem notorne činjenice da mir nema alternativu, poduprte nadom da nikada neće morati Vojsci Srbije da komanduje ulazak na Kosovo. Što je dobro znati, iako logično sledi pitanje koje bi razmere incident morao imati da se pokrene odbrambeni vojni mehanizam? I da li je incident uopšte potreban? Ali, neka to pitanje ostane u istoj fioci gde je zaključana i predsednikova nada, a mi se pozabavimo odgovorom na prostiji upit - šta dalje?
Srpska lista će napustiti Vladu Ramuša Haradinaja, neće više da budu fikus, kako u utorak precizno reče njen prvi čovek Goran Rakić. Ostaće u parlamentu, u opozicionim redovima, što ne isključuje podršku manjinskoj vladi da bi se izbegli novi vanredni izbori. Mogući scenario je zamena sadašnjih poslanika SL, a onda i izbor novih ministara, što bi produbilo sukob s kosovskim Albancima i dovelo do novih raskola unutar srpske zajednice. Solomonsko rešenje, ako se za bilo koju mogućnost to sme reći, jeste kooperativna opozicija.
No, eventualna kooperativnost direktno je suprotna najavi Srpske da će u narednih par nedelja uraditi ono za šta u proteklih pet godina nisu stvorene pretpostavke, formirati, ali i samoproglasiti zajednicu srpskih opština. Paralelno isti posao, takođe sa pet godina kašnjenja, radiće i tim zvanične Prištine, kako je najavljeno u ponedeljak posle dogovora Tačija, Haradinaja i Veseljija. Tako će umesto jedne funkcionalane Kosovo dobiti dve nepotrebne ZSO.
Zajednica srpskih opština je, podsetimo, ključni zahtev Srbije i kosovskih Srba u pregovorima i najvažnija tačka Brisleskog sporazuma, ali dve strane se i posle pola decenije nisu dogovorile o njenim nadležnostima; Priština bi još jedan fikus, a Srbi/ja praktično autonomiju za četiri opštine na severu, uz potonje učešće preostalih šest južno od Ibra. Ni prvu ni drugu težnju zvaničnici neće priznati javno, pošto su i jedna i druga udaljene od onog što su se dogovorili; ako parafraziramo nekadašnju Koštuničinu zamisao za Kosovo prava formula je više od fikusa, manje od samostalnosti, pri čemu je status NVO, dakle fikusa u državno-pravnom smislu, želja Prištine, a samostalnost s izvršnim, a ako je moguće i nekim zakonodavnim ingerencijama, beogradski san.
Da li postoji srednje rešenje? Svakako, već je dogovoreno i njime niko nije do kraja zadovoljan, ali tako je uvek s komprimisom. Sad ga valja osnažiti s malo više one dobre volje i razuma, a manje teških reči i teških udaraca koji se neštedimice razmenjuju. Poslovična volja i razum nalažu promenu stava Srpske liste, odnosno Beograda, o samoproglašenju ZSO, uz istovremenu promenu tvrdokornog stava Prištine o ustavnoj nepodobnosti ZSO. Tako nešto je čak i u utorak uveče posle posete Mogerinijeve bilo izvodivo, ali sve je teže posle pretnje Prištine da će osnivači samostalne ZSO, među kojima su ministri i poslanici SL, trenutno po forimiranju biti uhapšeni zbog podrivanja ustavnog poretka Kosova. Takva optužba i u uređenim društvima briše poslanički imunitet, a u nedovršenim kao što je kosovsko svojevrsno je uvežbavanje državnosti.
Baš kao što je i Đurićevo privođenje bilo puka demonstracija moći, ne pokušaj, kako kaže Vučić, već demonstracija, kao uostalom i njegov ulazak na Kosovo uprkos zabrani. Naravno, ni post festum nije lako dokučiti što je baš Đurić izabran za vežbanje moći, pri čemu se "izabran" odnosi i na Beograd i na Prištinu. Ili, prostije, zbog čega je Beograd odlučio da Đurić ide na taj tzv. unutrašnji dijalog s kosovskim Srbima kad mu ulazak nije odobren? Teško je verovati da nije imao povratnu informaciju o zabrani, a još teže da je sam odlučio da je prekrši prelazeći službenim kolima nimalo tajne granične bogaze, zajedno s pratnjom. A ako kojim slučajem jeste, trebalo ga je odmah povući, ne samo s terena, nego i s funkcije. Za Prištinu je pitanje što ga nije uhapsila čim je povredio teritorijalni integritet Kosova i bez pompe ga vratila? Ne bi bio ni prvi ni poslednji. Napokon, za međunarodnu zajednicu, uključujući njen obaveštajni deo, pitanje je što nije reagovala na vreme i zaustavila Đurića/Vučića u nameri da ovaj prvi obitava na Kosovu, a Tačija/Haradinaja da grubom silom povrede ne samo Đurića, već mnogo više integritet srpske zajednice na severu?
I tako stižemo do pitanja kako dalje? Može li se u nekoj novoj pregovaračkoj rundi izbrisati tegoba i mučnina ovih martovskih dana i na osnovu čega će glavni pregovarači jedni drugima verovati - a i međunarodnoj zajednici, kao i ona njima - ako se na svakom koraku spotiču? Nema vajde od ponavljanja šta bi bilo ili moglo biti, a nije, baš kao što nema koristi od podsećanja na nakedašnju slavu i poraze. Nema više vremena ni za busanje u nedužne grudi, ne samo zbog toga što nijedne političarske grudi nisu nedužne, nego što posle svakog njihovog busanja nedužni stradaju. Ovog puta, a nije prvi put, to su kosovski Srbi, kojima je posle ponedeljka život postao i gorči i teži i opasniji, s izgledima da bude još gori, premda se svi pozivaju baš na njihovo dobro.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.