Ima novinarska anegdota koja se sa setom prepričava među gardom iz pedeset i neke - jednog se leta pojavio vampir u Srbiji, pardon Jugoslaviji, a nije bio znameniti Sava Savanović!
Valjalo je, naime, u tim minulim godinama čim počnu vrućine smisliti kako i čime zabaviti narod. Vesela dopisnička ekipa jednih velikih dnevnih novina "iskopala" je tog vampira, pa ga je čitavog leta selila iz mesta u mesto. Najteže je bilo zaobići vodu, jer svako normalan zna da vampir ne sme preko vode, a Srbija je premrežena vodotocima. Uprkos svemu - uspeli su. Vampir je živ i zdrav dočekao jesen, pa otišao na odmor, čitaoci se zabavljali kao ludi, oni luđi verovali, tiraži nisu pali pošto su se ljudi "nahvatali" na priču, pametni su i kladionice pravili. Koliko je zgoda bila prava naš sada upokojeni kolega, mozak čitave operacije, dobio je trajni nadimak - Mile Vampir. Može biti da se tada zapatio tabloidni virus koji danas razara srpsko novinarstvo, ali sa ove distance se vidi samo benigna, vesela dimenzija.
Elem, ovog okasnelog leta 2014, nimalo pogodnog za lake teme, uopšte nije potrebno izmišljati vampira, sve teme su same po sebi pune krvi - surovo ubijena devojčica Tijana Jurić, njena porodica medijski bezočno eksploatisana i ucenjivana, nesrećna porodica ubice-psihopate izložena javnom progonu; mladić Luka Jovanović ubijen iz nehata "mini morisom" koji je nestao, policija bezmalo tri nedelje ne uspeva da mu uđe u trag upkos kamerama i notornoj činjenici da je takvih vozila u Srbiji tek stotinak; četnici ratuju u Ukrajini za krst časni i debelu lovu, njihove islamske kolege ratuju na arapskom tlu iz istih pobuda samo sa varijacijom u znaku, za polumesec. Devize su iste.
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić iz sunčanog Bodruma kritikuje građane što i u obnovi zemlje nisu zadržali duh zajedništva i poplavni elan, građani oslabljenog elana traže pare da se opet kako-tako skuće pre zime; u zilotskom kampu na Kučajskim planinama sveštenici decu uče vojevanju; penzioneri strahuju od jeseni, manjih penzija i skuplje struje; prosvetari najavili štrajk, pripravne i ostale javne službe kojima prete manje plate; SNS i DS ratuju saopštenjima ne bi li ikako utvrdili koja je stranka kao vladajuća potpisala manje povoljan ugovor za rasprodaju porodične srebrnine. U skupštini pljušte uvrede gore nego kada se, neka nam bude oprošteno pominjanje, počupaju znamenite piljarice.
Iz Berlina i Brisela stižu sve manje uvijene poruke koje su mediji nemaštovito krstili kao Brisel 2, a zapravo je prosto naređenje - ispunite obećano iz Briselskog sporazuma Beograda i Prištine i dajte Kosovu šta mu pripada, inače nećete ni vi dobiti obećanu zajednicu srpskih opština. U tom paketu su načelno već dogovorene stvari: sloboda kretanja, pravosuđe, energetika, telekomunikacije, ali sve češće se pominje i palestinski status Kosovu u UN... Dalje, Brisel, Berlin i Vašington od Srbije ne traže da uvede sankcije Rusiji, ali očekuju da kao zemlja-kandidat sledi spoljnu politiku EU; Moskva suzama ne veruje i unapred očekuje odanost široke slovenske duše, a zauzvrat nudi svoje tržište kojem preti nagla nestašica hrane zbog Putinovih (kontra)sankcija Zapadu, Srbija veruje da svojim slabašnim agrarnim potencijalom može zadovoljiti baćuške, a može biti i uspostaviti robni dvosmerni koridor Rusija - Evropa; dinar iz dana u dan slabi zalud čekajući devizni provijant koji obično leti donesu gastarbajteri...
Domaći naslovi prekidaju se vestima iz sveta - ebola hara, na ukrajinskom tlu se ratuje surovo kao ne tako davno na ovim prostorima, SAD deluju u Iraku, Sirija se ne smiruje, kao ni Libija, Izrael i Palestina u samrtnom ropcu, ubedljiva pobeda Erdogana na turskim predsedničkim izborima preti novim raskolima i među balkanskim državicama... Pretnje i tela lete na sve strane, baš kao u Pekićevom proročkom prelistavnju štampe iz budućnosti u "Atlantidi".
Ako izuzmemo svetske medalje veslača, na letnjem meniju su samo dve stvarno letnje teme - prevareni turisti i pomama za Borskim jezerom. Ova prva se ponavlja iz godine u godinu, novina je što su sve češće na meti mešetara deca i letnji sportski kampovi. No, to je lako objašnjivo, pošto većina porodica nema novca za zajedničko letovanje, šalju samo decu, što lopovi i te kako koriste.
Drugu, sočniju, načeo je premijer Aleksandar Vučić populističkom najavom da će svoj maleni vikend odmor provesti u hotelu "Jezero" na Borskom jezeru. Najava je na tragu njegovog poziva po receptu Angele Merkel političarima i državnim službenicima da letnji novac ostavljaju u svojoj zemlji, ne u inostranstvu. Za razliku od Nemaca koji su kancelarkin poziv razumeli i doslovno prihvatili kao antikriznu meru, u Srbiji je u starom udvoričkom duhu nastala pomama za vikendom u "Jezeru"; pošto premijer nije umeo ili hteo da kaže kad će na odmorčić, razgrabljeni su svi aranžmani za preostale letnje vikende. Među zainteresovanima nisu samo političari, već i poslovni ljudi i svi koji su želeli da njihovo rodoljublje bude uočeno Tamo Gde Treba. Ne zna se samo hoće li turistički patriotizam opstati i pošto je Vučić utvrdio da ni za vikend ne može da predahne.
Čemu sva ova nabrajanja bez stvarne letnje razbibrige? Baš zato; ako ostavimo po strani belosvetske teme, pa čak i one koje direktno ili indirektno pogađaju Srbiju i region, lako uočavamo bedu koju smo sami sebi natovarili na vrat. Na čelu kolone su, kao i obično, političari koji ne shvataju duh vremena ni prostora čim se domognu makar delića vlasti, ali i oni drugi koje gubitak vlasti naglo dozove pameti. Prvi broje vreme od trenutka kad dobiju vlast, drugima vreme tada staje, a građani su u klinču pošto bi prvima da veruju, kao što su verovali drugima. I opekli se. Političari to bezočno koriste, neki sa manje, neki sa više šlifa.
Dobar primer je još jedna aktuelna zgoda, tema samo naizgled letnja, a zapravo teška kao teška godina: Glavni odbor vladajuće Srpske napredne stranke odlučio je nedavno da nijedan njihov funkcioner ne može držati dva mesta plaćena iz budžeta. I počeše prozivke i ostavke; naravno, prvo su se iskazali najistureniji, oni na čijem kontu su tri-četiri zarade, ali po pravilu se odriču najmanje vredne pozicije. Izraženo u novcu. Za ostale još tvrde pazar, ko bajagi nisu baš sve budžetirane, neke su samo malčice, pola riba, pola devojka. Njihovim stopama su pošli i neki koalicioni partneri iz Socijalističke partije Srbije, ali nema tog mozga ni računara koji će svesti saldo. Prvo, ne zna se koliko ima funkcija, drugo ne zna se ni koliko je uvišestručenih funkcionera među onih tridesetak hiljada koliko ih zvanično ima. Istine radi, valja reći da nisu svi iz SNS-a i SPS-a, podosta je onih iz manjih koalicionih partnera kojima se plaća lojalnost, ima i preletača, ali i onih iz ranijih garnitura koji su se pokazali kooperativnima. Mada pretežu stvarno vladajući.
Niko, međutim, od GO SNS-a, preko premijera, do opozicije i medija, da zapita kako se ti silni kadrovi namnožiše, još manje kako za samo dve godine vladavine ako računamo i Dačićevu i Vučićevu vladu, preokrenuše verom i obezbediše se apanažama od tri-četiri hiljade evra mesečno? I to isti oni koji su "žute lopove", što je često nimalo pežorativna sintagma za Demokratsku stranku, optuživali da se bahate na grbači naroda! I tom kartom dobili predsedničke izbore, pa ostale. Zato se niko i ne pita, primerice, kako to samo Fondacija "Dragica Nikolić", neukusno nazvana imenom predsednikove žene, žive upraviteljke, namiče milione evra za donacije dok ostali grcaju u bedi. Kojom to alhemijom novac hrli u vladajuće ruke? I kako će se reforme sprovesti ako su stvarno uočljive samo kao promena lopova?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.