Republici Srpskoj slijedi neminovan ekonomski kolaps, sa političkim implikacijama po njen status, ako vladajuća elita, bez obzira ko je činio, ne promijeni pristup obavljanju vlasti i posebno upravljanju ekonomijom. Dosadašnja fokusiranost na projekte pokazuje svoju limitiranost u toj mjeri da i pored "trijumfa volje" u vidu impozantnih građevina duž cijele Republike Srpske lako se može desiti da smo "sve bitke dobili, a izgubili rat".
Pri tome daleko od toga da smo sve bitke dobili. Nedavno me jedan poznanik pitao kako da zna koje su banke u Republici Srpskoj problematične. Pola u šali, pola u zbilji, odgovorio sam mu da pogleda spisak banaka u kojima je suvlasnik Republika Srpska (Bobar banka, Banka Srpske, Pavlović banka) i da te izbjegava.
Spisak promašenih investicija Republike Srpske, na koje su potrošene stotine miliona KM je, nažalost, mnogo duži od ove tri banke. Olimpijski centar "Jahorina", koji se svakih malo nađe u središtu medijske pažnje po svojim negativnim finansijskim rezultatima, je bio jedna vrlo solidna firma koja je iz vlastitih prihoda bez ikakvih problema servisirala svoje obaveze, obezbjeđivala posao za oko 160 radnika i čak ostvarivala neku minimalnu dobit - sve dok u njega Vlada Republike Srpske nije investirala 41 milion KM. Poslije te investicije sve kreće nizbrdo. Finansijski manje zahtjevne, ali još i promašenije projekte tipa "Nove Romanije" ne vrijedi na nabrajati.
Ipak, mi, građani Republike Srpske se moramo zapitati šta je uzrok ovih promašaja jer način na koji se raspolaže javnim novcem determiniše našu sadašnjost i budućnost. Ne pada mi na pamet da se upuštam u političke igre i ocjene. Nisam sklon da povjerujem da se radi o čistom kriminalu i da je neko protraćio stotine miliona javnog novca da bi za sebe i sebi bliske osobe obezbijedio nekoliko miliona prihoda. Da biste vodili takvu politiku "ubijanja vola radi kile mesa" morali biste da budete beskrajno glupavi i primitivni, te bez bilo kakvih dugoročnih političkih ambicija opstanka na vlasti. Iako na našoj političkoj sceni ima i interesantnih likova koje je uzburkano more izbacilo sa dna društvene ljestvice, gdje su u normalnim okolnostima trebali vječito da tavore, ipak se za naše političare ne može generalno reći da su glupi i kratkovidi. Štaviše, ako pogledate političku scenu okolnih zemalja (Srbije, Hrvatske) možete vidjeti da koloritnih likova ima i tamo, možda čak i više nego kod nas.
Dakle, šta je razlog za ovako velike i očite promašaje vlasti u Republici Srpskoj? Prema mom skromnom mišljenju - nedostatak ekonomskog masterplana.
Ovakav nedostatak nije nov za mlade države ili paradržavne strukture. Prva stvar na kojoj je insistirao otac Evropske unije Žak Delor kada je jednu ekonomsku zajednicu kakva je bila EEZ pretvarao u paradržavnu nadnacionalnu strukturu kakva je današnja EU bilo je insistiranje sa prelaska finansiranja projekata na finansiranje programa što se desilo u okviru tzv. prvog Delorovog paketa 1988-1993.
Slična kvalitativna transformacija je neophodna i nama. Republika Srpska funkcioniše već duže od dvije decenije, ali nikad nismo razvili program dugoročnog razvoja ili industrijsku politiku (između ova dva pojma postoji bitna razlika u koju neću sada ulaziti). Okolnosti u kojima je Republika Srpska nastala djelimično objašnjavaju zašto je to tako. Prvo rat, a onda međunarodni protektorat kojim je od Republike Srpske, a dijelom i od BiH, oduzet dio suvereniteta u domenu vođenja ekonomske politike, što nije ostavljalo puno prostora za plansko djelovanje. Jedan pokušaj pisanja srednjoročne razvojne strategije, koja je skupo plaćena od Vlade Republike Srpske, se završio neslavno što se, doduše, moglo i očekivati s obzirom na način na koji je ta strategija pisana. Naime, kao mlad asistent gledao sam kako se predstavnici instituta koji je bio zadužen za pisanje ovog važnog dokumenta pogađaju, maltene po hodnicima, sa profesorima koji je trebalo da rade na izradi Srednjoročne strategije razvoja o njihovom angažmanu, pri čemu je cijela strategija koja je trebalo da bude integralni dokument parčana na komadiće kako bi svaki od tih profesora (neki od najboljih zbog ovakvog pristupa nisu željeli ni da učestvuju) mogao zanatski da uradi svoj dio posla i tako lako zaradi pare. S ovakvim pristupom od integrisanog i smislenog dokumenta nije ni moglo biti išta tako da nije ni čudo da je prošla skoro decenija, a da ovaj skupo plaćeni dokument nije ugledao svjetlost dana.
Ipak, to ne smije da nas obeshrabri. Iako, mnogi obrazovani, stručni i talentovani ljudi odlaze iz ove zemlje, ipak ih nešto i ostane, a i oni koji su otišli su uglavnom emocionalno vezani za Republiku Srpsku ili BiH i rado bi dali doprinos podizanju kapaciteta domaće vlasti da promijeni stane nabolje, pogotovo ako bi im to bilo bar djelimično, ako ne i adekvatno plaćeno.
Dakle, situacija će se početi mijenjati nabolje kad domaća vlast umjesto vatrogasca koji dokazuje da može da realizuje pojedinačne projekte (što je takođe tek djelimično potvrđeno) pređe na vlast koja je u stanju da kroz seriju pojedinačnih projekata realizuje program ekonomskog oporavka i razvoja. To, naravno, podrazumijeva da se neki projekti i intervencije koji su do sada realizovani neće ni sprovoditi, jer se u ne uklapaju u "širu sliku", dok će se projekti u čiju se realizaciju krene morati pažljivije motriti, što bi značilo i veću odgovornost u smislu angažovanja stručnih, a ne podobnih kadrova na njihovoj realizaciji i kasnijem vođenju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.