Dve i po milijarde evra izgubljene planirane dobiti, stotine radnih mesta koja su bila u izgledu i stabilna gasna budućnost. Već uloženih 30 miliona evra je kap u moru, sitnica. Sve je to Srbija izgubila u trenu kada je ruski predsednik Vladimir Putin u ponedeljak u Turskoj objavio da Rusija neće graditi gasovod "Južni tok".
Istina, preciznije je reći da Srbija to neće imati, jer je 2,5 milijardi evra bila planirana dobit kad se ispune sve stavke Energetskog sporazuma Beograda i Moskve. Slična računica važi i za Republiku Srpsku, a vrlo je verovatno da će sve zemlje učesnice u projektu zaboleti glava kad budu preračunavale šta bi bilo da je bilo.
Da se nešto iza brda valja, odavno je bilo jasno, rat u Ukrajini i za Ukrajinu stvari je učinio belodanim. Ministar energetike Srbije Aleksandar Antić čak kaže da je nešto slično - nema gradnje - Putin rekao prilikom oktobarske posete Beogradu, ali nada je bila dublja od strepnje, da parafraziramo Dobricu Ćosića, pa ta najava nije stigla do javnosti.
Svakome ko sabira dva i dva kao četiri, "lampica" se upalila još letos kada je Bugarska objavila obustavu radova na "Južnom toku". Na tu notornu činjenicu podsetio je i sam Putin, svaljujući breme krivice na Sofiju i EU, ali pažljivo zaobilazeći Berlin i Pariz, što, uzgred, budi nade da kraj i nije kraj. Dodatno prosvetljenje doneo je nedavni gasni sporazum Rusije i Kine, a verovatno će se u narednim nedeljama jasnije videti i turski interesi. Hoće li "Južni tok" postati zaista južniji, onaj podmorski o čijoj izgradnji je u Ankari već potpisan protokol, ili je u pitanju neka druga velika igra brojeva? I, sledstveno logici novca i moći, udruživanja?
Bilo kako bilo, činjenice su neumitne - Rusija ima gas i želi što bolje da ga proda, učvršćujući pri tome svoju poziciju velike sile. Sa Krimom još veće nego pre, ne samo zbog teritorije koliko zbog načina, upornosti, pa i bezobzirnosti kojom je Krim uzet. To je, na nesreću, legitimno u međunarodnim odnosima i pravu, koji imaju kameleonsku moć modifikovanja kad treba, gde treba i kako treba. Ukrajina to oseća, stešnjena između moćnog Istoka i moćnog Zapada, baš kao što je to iskusila nekadašnja Jugoslavija. Kad se carevi igraju rata, kako peva Đole Balašević, puške, vaške i rovovi prepuni blata su rezervisani za male i sirote.
S druge strane, po istim uzusima tog prevrtljivog međunarodnog prava, teško je osporiti legitimnost interesa članica Evropske unije, pre svih Nemačke i Fransuske - njima treba gas, imaju novca, ali imaju i pravila, ekonomska i politička. Među njima je, dopadalo se to nekome ili ne, težnja da Rusija ne postane prevelika sila. I kao što Putin ne bira sredstva da se nametne, tako ne biraju ni oni. E, sad, hoće li novac namenjen "Južnom toku", ako Putinovo "njet" bude konačno, biti dovoljan da se nadomesti energetski manjak ispostavljen sve izvesnijim ukidanjem ruskog gasa Evropi, nije pitanje za nas. Srbija, pa i čitav region, imaju preča posla od razmišljanja hoće li građani na zapadu imati par Celzijusa stepeni manje u svojim domovima i kako će se zavrtanje slavine ruskog gasa odraziti na privredu Zapada. Za nas je najvažnije pitanje kako će se na nas odraziti još jedna preraspodela svetske moći i, napokon, šta znače one nedostižne dve i po milijarde evra i mogu li se bar delom namaći? Pitanja za Nostradamusa, posebno zato što je sve još pod debelom političkom maglom, koja se, što da ne, može razvejati na isti način na koji je i pala. Bez upliva Balkana.
Ipak, naznaka da nije sve tako crno već ima, a ishod će zavisiti od političke i pregovarčke umešnosti. Pomenuti Energetski sporazum, kojim je, podsetimo, Srbija Rusiji ustupila Naftnu industriju (NIS) i pride naftna polja i gasne rezerve za smešne pare, predvideo je i gradnju "Južnog toka". Šokirani vešću iz Ankare, Vladini zvaničnici vruć krompir odgovornosti prebacuju u dvorište tadašnjih čelnika države Borisa Tadića i Vojislava Koštunice; navodno, ugovor nema zaštitnih klauzula u smislu šta će se desiti ako se neka od stavki ne desi. Recimo, ako se obustavi gradnja "Južnog toka". Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović, nesumnjivo najveći poznavalac energetskih (ne)prilika među svim ovdašnjim političarima, pominje i Tadićevu krivičnu odgovornost. Što je kao politički potez legitimno, ali ništa više od veštog manevra i kupovine vremena - Tadić (i Koštunica) su imali podršku parlamenta, koji je sporazum verifikovao. A ruku na srce, i u vreme zaključenja bilo je mnogo nedoumica i otpora, najglasniji su bili Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića i G17 plus Mlađana Dinkića, ali nijedan glas protiv nije dolazio iz ondašnje Srpske radikalne stranke, danas najvećim delom pretočene u vladajuću Srpsku naprednu stranku. Radikali, i stari i napredni, prosto vole Rusiju, čak i na sopstvenu štetu, pa je vrlo verovatno da će politički balon o navodnoj krivičnoj odgovornosti splanuti istom brzinom kojom se i duva. Tim pre što se u eventualnom preispitivanju ne može zaobići pitanje šta bi bilo sa NIS-om da nije prodat?
Rusi jesu dobro prošli, čak više nego dobro, akvizicija im se brzo isplatila, ali ne treba smetnuti s uma da se Srbija kurtalisala jedne vreće bez dna. To što bez pomoći ruskog menadžmenta nije znala da upravlja NIS-om (i ne samo NIS-om) posve je drugo pitanje, a možda i prvo, ali nije presudno za ovu priču. Kao što nije ni teza "NIS za Kosovo", odnosno rusku političku podršku celovitoj Srbiji, koju su, priznali ili ne, forsirali svi političari, sa izuzetkom LDP-a.
Vratimo se, dakle, činjenicama i pitanju šta Srbija može? Upućeni stručnjaci kao prvu kontrameru - ako, ponovimo, "njet" ostane na snazi - pominju povećanje rudne rente Rusiji, odnosno NIS-u. O tome se podugo govori, a po informacijama koje cure iz uticajnih političkih kabineta, gospođi Mihajlović je u ovom mandatu izmakla energetika baš zbog insistiranja na čistim računima sa Rusima, pre svega oko rudne rente. Izgleda da je vreme za poravnanje računa stiglo. Ubacivanje NIS-a u zakonskih sedam umesto sporazumom postignutih tri odsto, uvišestručilo bi prihod budžeta po ovom osnovu. Neće moći da se namnoži 2,5 milijardi evra, ali ni desetine miliona pride godišnje nisu za bacanje, tim pre što deo iz rudne rente ide lokalnim samoupravama i Vojvodini, čiji su budžeti prilično istanjeni.
Rudna renta je, razume se, vrh ledenog brega odnosa u trouglu Srbija - Rusija - EU, ali od nečega se mora početi. Prava Rusije i zemalja EU da svojim prirodnim i drugim blagom raspolažu na način koji smatraju najboljim pripadaju podjednako i drugima na kugli zemaljskoj. Ugovori se ne mogu kršiti jednostrano, bez posledica po obe ugovorne strane, u ovom slučaju Srbije i Rusije. To što će raspetljavanje energetsko-ekonomskih odnosa odvesti direktno na politički teren nije novina, jer su energenti odavno primarano političko oružje. Što Putin dobro zna.
Nadolazeći mraz je samo pomoć pride u naglašavanju te činjenice.
(Naslov je pozajmljen od Zdenjeka Mlinara i njegove izvanredne knjige.)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.