Kolumne

Nada potopljena u flaši vode

Jelka Jovanović

Izvesni J.S. (57) iz Beograda prijavio je izvesnog M.Ž. (41) iz Male Plane policiji zbog prevare.

Naime, J.S. je, tragom oglasa koji je M.Ž., alijas Vidoviti Milan, dao u neimenovanom časopisu, zatražio pomoć vidovnjaka, koji mu je telefonom "dijagnostikovao" - bačeno prokletstvo. Iz još šturih novinskih izveštaja nije baš najjasnije koje su posledice prokletstva, ali izvesno je obećano - brzo isceljenje, prema obećanju iz oglasa, nadležan za sve ovozemaljske, ali i onostrane probleme.

Sve u svemu, u više navrata je "prokleti" uplatio svom u početku nepoznatom spasitelju ukupno 100.000 dinara, oko 800 evra. Zauzvrat je potom lično dobio flašu "lekovite" vode pripremljene pred njegovim očima i zamotuljak s amajlijom. Vodu je trebalo da koristi za kupanje i umivanje (?), a amajliju stalno da nosi. I "iš" prokletstvo!

Da sumanuta priča nije stara bar stoleće, postarala se nova tehnologija - komunikacija je dobrim delom vođena mobilnim telefonom, a uplate su išle postnetom.

Policija je našla trag 315 zahteva za uplatu početnih 10.000 dinara, ali tek će se istražiti obim poslovanja Vidovitog Milana. Popriličan, jer je boljke, što znači da svojom lekovitom vodom ispravlja sve greške doktora koji leče (neuspešno?) od najtežih bolesti, ali i skida čini i bele i crne magije...

Zvuči neverovatno, zar ne? Iako u mnogo čemu zaostaje za visokorazvijenim svetom, Srbija baš nije njegov š*pak; svaki stanovnik praktično ima svoj mobilni telefon sa mnoštvom aplikacija, svako domaćinstvo bar jedan kompjuter, dve trećine stanovnika manje-više redovno koristi internet, o TV prijemnicima da ne govorimo. Knjige su bukvalno vrlo jeftina roba, novina ima bar za pet puta veću državu (doduše, mnoge novine je najbolje zaobilaziti u širokom luku, ali ima ih). Štaviše, generacija kojoj pripada J.S. rođena je u drugoj polovini 20. veka, u zemlji obaveznog osnovnog obrazovanja i po prirodi ideologije na kojoj je sistem počivao snažno suprotstavljenoj svim onostranim uverenjima.

Napokon, on živi i radi u Beogradu, kao vozač u Gradskom saobraćajnom preduzeću susreće se sa mnogo ljudi i, ako ništa drugo, mogao je bar da načuje u svom autobusu za svakovrsne prevarante. Ipak, upecao se, tačnije rečeno, sam se pecao prilično dugo i skupo. Kao i još bar 314 ljudi koji su verovali da će baš Vidoviti uspeti da ih spasi.

I nisu "pacijenti" koje je obrađivao M.Ž. jedini, niti je on jedini, a među naivnima nisu samo vozači i domaćice, ima raznih fela, uključujući nastavnike i profesore, lekare i policajce. Prema, istina, nešto zastarelim podacima, početkom ove decenije u odnosu na ranija vremena broj nadrilekara, vračara i iscelitelja svake vrste se - utrostručio. Po dostupnim podacima vidovnjacima se najčešće obraćaju ljudi suočeni sa smrću, ređe sopstvenom, češće bližnjih, a navodno je čak 70 odsto roditelja decu obolelu od raka redovno ili povremeno vodilo kod vidovnjaka.

Ipak, samo povremeno lažni iscelitelji zaglave pred sudom, češće zbog drugih zlodela poput utaje poreza na prihod! Jer prihoda ima, ali nema svedoka koji će reći kakve su usluge plaćali. Što od stida što su prevareni, što iz objektivnih razloga - nema ih više da posvedoče, a kako se takve operacije obično krišom rade, drugih svedoka nema. S te tačke gledišta J.S. spada među hrabrije i pametnije - usudio se sam sebi da prizna da je prevaren, ali i da to prijavi. Što bi, da nije groteskno, moglo da bude i pohvala Vidovitom - ako ništa drugo izlečio ga je od lakovernosti.

Čemu, pitaće se neko, trošenje reči i papira na ovaj po svemu bizarni slučaj? Zar nije važnije, primerice, pisati o beogradskom susretu troglavnog bh. Predsedništva sa predsednikom Srbije ili o novom budžetu Srbije ili o obećanju da će u narednoj deceniji biti izgrađeno 25.000 jeftinih stanova za školovane mlade ljude? Pa, opet, zašto bi to bilo važnije, a i po čemu su stalno ponavljanja obećanja na vrhu o miru i stabilnosti u regionu ili povremeno reciklirana o prosperitetu i investicijama istinitija od obećanja koja je svojim naivnim poveriocima sudbine davao Vidoviti Milan?

Zar očito nije u pitanju ista matrica - s jedne strane ljudi u nevolji, s druge strane Mesija koji će ih izbaviti? Putem svih onih silnih novih komunikacionih kanala ljudima se neprestano obećava da će svakog dana u svakom pogledu sve više napredovati, da im nikada nije bilo bolje i da će im novčanici, frižideri i stomaci biti puniji nego ikada. I oni, ako je suditi po izborima, ne samo ovde, veruju u to. Pa, ako kolektivno veruju u čuda, što ne bi i pojedinačno? Posebno što im kolektivni vidovnjaci često neuspešno rešavaju lične probleme pa, recimo, za dečicu obolelu od raka ili retkih bolesti nikad prosperitetnija država nema dovoljno novca i prinuđeni su da prodaju sve što su sami i njihovi preci stekli, pa potom bukvalno da mole ljude dobre volje da uplate koji dinar za lečenje. U tom ludilu koje izaziva životni koktel neimaštine, brige i beznađa, razočaranim u sistem, razne vidovite Zorke i Milani im dođu kao nada, slamka spasa.

Nadrilekari, vidovnjaci i vračare su, nema sumnje, najobičniji prevaranti, ljudi bez savesti koji naivnima izvlače i poslednji dinar, ubijaju taj poslednji tračak nade da ima spasa. Retko, kao što kaže statistika, zaglave iza brave, jer su u toj nemilosrdnoj igri superiorni, bukvalno se poigravaju sa sudbinama svoje nesrećne pastve. Dobrovoljne, nema šta. U današnjem svetu, čak, imaju na raspolaganju mnogo više sredstava i puteva da dođu do žrtava; nekad su vidovnjaci morali da se dovijaju kako će svoje "moći" predstaviti što širem krugu ljudi, a danas je dovoljno da daju oglas. Ne mora čak ni u novinama - što je inače zakonom kažnjivo, ali nema podataka da su oglašivači i izdavači kažnjavani zbog obmane javnosti i širenja lakoverja - dovoljno je da se učipe na neku platformu i eto ribica koje same uleću u mrežu. I trče do prve pošte, a u ponekim slučajevima kao kod Vidovitog Milana, istim putem i plaćaju. Što će reći da nije reč o funkcionalno nepismenima.

I sve to u prisustvu vlasti koje su obavezne da ih ganjaju po različitim osnovama. Ali to ne čine, a i što bi kad su i mnogi koji odlučuju o sudbinama mnoštva i sami abonenti svakovrsnih proroka i čitača sudbina? A još više je onih koji misle da su iscelitelji kolektivnog duha, duha nacije. Za njih je M.Ž. sitna riba, a J.S. samo jedan od mnogih.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Izdvojeno
Najčitanije