Jeste li čuli da je nemački Ustavni sud upravo oborio novi nemački izborni zakon koji je favorizovao Angelu Merkel, koja ga je lane progurala kroz Bundestag?
Možda i jeste, ali nigde niste mogli da čujete da se bilo ko iz kancelarkine koalicije javno žalio na to što je Nemačka ostala bez važećih izbornih pravila samo godinu dana uoči narednih parlamentarnih izbora, i to na predlog opozicije, koja se obratila Ustavnom sudu.
Niste mogli da čujete, jer se nije ni desilo, a poznavaoci nemačkog političkog uređenja kažu da ni teoretski nije moguće. Dok opozicija likuje (koalicija je sada platila cenu zloupotrebe izbornog zakona kao instrumenta moći, vele socijaldemokrate), vlasti ne pada na pamet da osporava odluku Ustavnog suda kojom je Angeli Merkel zadat težak udarac. Portparol Vlade je odmah saopštio da je "jedno kompleksno pitanje izbornog prava sada rasvetljeno", a predsednik Bundestaga obećao novi zakon s kojim će se i opozicija složiti.
U demokratskom svetu vlast po pravilu ne kritikuje odluke suda. To je dobar običaj koji ima veze s načelom jednakosti tri grane vlasti, odnosno shvatanjem da je sudska vlast najranjivija grana budući da ne drži ni kasu ni organe prinude, pa prema tome direktno zavisi od izvršne i zakonodavne vlasti. Zato u zapadnim zemljama važi pravilo da svako sme da kritikuje odluke suda - osim ljudi na vlasti, koji to nipošto ne smeju da čine. Dobar primer odnosa prema sudskoj vlasti nalazimo u Sjedinjenim Državama, gde je 2000. godine američki Vrhovni sud tesnom većinom glasova (petorica konzervativnih sudija nadglasala su četvoricu manje konzervativnih) odlučio da su predsednički izbori, koje je Demokratska stranka do tog trenutka žestoko osporavala zbog spornog brojanja glasova na Floridi, završeni pobedom Džordža Buša nad Alom Gorom. Stručna javnost žestoko je kritikovala presudu Vrhovnog suda (čuveni harvardski profesor prava nazvao ju je "kidnapovanjem" izbornog procesa), ali je rukovodstvo Demokratske stranke odmah obavestilo Ala Gora da više ne podržava njegov zahtev za novo prebrojavanje glasova na Floridi i da priznaje odluku sudija kao konačnu. Pravda možda nije pobedila (Gor je po svemu sudeći osvojio 300.000 glasova više od pobednika, ali je komplikovani izborni sistem bio protiv njega), ali pravo jeste. Bolje rečeno, pobedila je vera u vladavinu prava i stabilnost institucija, pobedila je demokratska tradicija poverenja u sopstvene institucije, koje poštuješ i kada ti se njihove odluke ne dopadaju.
A evo i kakve veze sve ovo ima s nama.
Bez obzira na to da li tugujete ili likujete zbog odluke Ustavnog suda Srbije da ospori Zakon o nadležnosti Vojvodine, morate priznati da ima neke poetske pravde u razočaranju DS-a i gnevu Čankovih "ligaša". Kada se Bojan Pajtić žali da je odluka Ustavnog suda "politička" i da nas sudije tog suda "brukaju u očima međunarodne javnosti", ima li čoveka u Srbiji koji se ne seti da celokupna stručna javnost u ovoj zemlji, kao i ogroman broj građana, vape već tri godine kako je "reforma pravosuđa" potpuno promašena, kako su srpske sudije potpale pod politički pritisak i uticaj vlasti i kako to sve vodi u posvemašnju pravnu nesigurnost građana? Kada Nenad Čanak preti "internacionalizacijom" spora i "zaoštravanjem političke situacije" u zemlji i kaže da će njegova malena stranka "zahtevati" da se promeni Ustav Srbije s kojim je zakon koji se njemu sviđa nesaglasan, ima li čoveka u Srbiji kog to ne podseti na bahatost odlazeće vlasti i razloge zbog kojih su je građani kaznili na izborima?
I Čanak i Pajtić će vam, naravno, reći da ovo nije Nemačka, da nismo u Americi i da naše sudije nisu ni prineti zapadnim. Ali ko je za to kriv? Ko je kriv što se sa "reformom pravosuđa" ni za milimetar i ni po čemu nismo približili uređenoj zapadnoj demokratskoj državi? Nisu li na to Pajtić i Čanak, odnosno ljudi na vlasti, bili u prilici da više utiču od nas ostalih? A pritom najmanje mislim na činjenicu da je Boris Tadić predložio barem trećinu sadašnjeg sastava Ustavnog suda Srbije.
Kakve pouke iz toga može da izvuče nova vlast u Beogradu?
Prvi je nauk da pri gradnji države ne treba misliti samo na vlast, već i na građane. Zvuči jednostavno i prosto, ali iskustvo kazuje da ljudi koji se popnu na vlast očas poveruju da će tamo zauvek ostati, a ustanove dižu tek toliko da im posluže da se na vlasti zadrže što je moguće duže. Nije to samo ovdašnja bolest, to je samoobmana kojoj političari podležu i u srećnijim i razvijenijim društvima. Kada je gorepominjani Džordž Buš (uz malu pomoć Vrhovnog suda i brata guvernera na Floridi) postao američki predsednik, narednih se osam godina u Republikanskoj stranci samo pričalo o "novoj republikanskoj većini" koja je "došla da ostane". Na njihanje političkog klatna, koje stalno ide sleva nadesno jer građani jednom u četiri godine kažnjavaju one koji ih lažu, potcenjuju i ponižavaju, nova vlast po pravilu zaboravlja. Svi se novi vladari kunu da će se, poučeni iskustvima poraženih snaga, okružiti ljudima koji ih neće lagati, koji će im četiri godine u lice govoriti istinu. Ali onda ti koji su zaduženi da ne ulepšavaju stvarnost brzo otkriju da se njihov uticaj na vlast kruni, a njihova odanost sumnjičavo proverava, i da se na njihova mesta "osoba od poverenja" lako penju lica koja vladarima pričaju upravo ono što oni žele da čuju.
Tako su u Srbiji prošle, i pale, sve vlade od 2000. naovamo. "Došavši na vlast, a sačuvavši mentalitet opozicije, postali su nezasiti, kao da treba odjednom sve progutati, da sutra ne bi bilo prekasno... Odmah misle na čistke, eksproprijaciju, totalnu kadrovsku politiku. Treba odstraniti i ućutkati sve koji nisu za njih, u policiji, službi bezbednosti, preduzećima." Ovaj citat je deo sjajne analize Zorana Đinđića o opoziciji koja dolazi na vlast, ali potiče iz 1991. godine i odnosi se na Demokratsku opoziciju Slovenije.
Ne radi se samo o tome da ne valja krasti na vlasti. Radi se o tome da valja graditi sistem koji će vam valjati i kada jednog dana siđete s vlasti. Ne radite ništa opoziciji što ne biste voleli da rade vama, kada opet budete u opoziciji. Ako verujete, kao što Dragoljub Mićunović sada tvrdi da veruje, da opozicija treba da kontroliše većinu parlamentarnih odbora, onda im dajte tu većinu dok ste na vlasti, bićete uverljiviji kada se za istu ideju budete zalagali iz opozicije. Ako ne želite da pojedinac prigrabi svu vlast u oblasti bezbednosti, ograničavajte vlast čak i čoveku koji se zove Boris Tadić.
Čuvajte nezavisnost sudija. I vama će jednog dana zatrebati slobodno i nezavisno sudstvo, možda i pre nego što ste mislili. Štitite slobodu izražavanja, trebaće vam jednog dana i slobodna javnosti i nezavisni novinari.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.