Proći će, već je prošlo nezapaženo, a to ne bi smelo da se dešava!
Dva mladića David i Đura N., rođena braća, silovala su, masakrirala i ubila ženu koja im je po godinama mogla biti majka. Ivana V. (37) je, najverovatnije, bila prostitutka, beskućnica svakako, po izvesnim tragovima sa invaliditetom. Živela je mesec dana u jednom kupeu napuštenog železničkog vagona na Glavnoj železničkoj stanici u Beogradu.
Baš tamo gde su se do onih dana kretali migranti, kako se sve češće nazivaju izbeglice iz ratnih i nemirnih područja sa severa Afrike i iz Azije.
I bilo je NORMALNO da oni, izbeglice, istog dana kad je pronađeno telo nesrećne žene budu ne osumnjičeni, nego optuženi za zločin. Kad su stvarno osumnjičeni pronađeni, opet je bilo NORMALNO što su Romi iz problematične porodice. Pikantan detalj koji je pobudio najviše pažnje javnosti jeste da su to starija braća dvojice dečaka "odranije poznatih organima gonjenja".
Iza jedne stravične priče, koja je odmah pala u zaborav, povukla se pred velikim političkim i ratnim temama, krije se mnoštvo neispričanih priča.
Priča broj 1: Po nepotvrđenim informacijama procurelim iz policije, Ivana V. je iz Zemuna, a u vagon je dospela nakon što ju je otac izbacio iz kuće. Bar tako je, prepričavali su skretničari nezvanično novinarima, govorila kada su je upozoravali da nije bezbedno biti u napuštenom vagonu.
I to je sve što se o njoj zna. Nije starleta da danima bude na naslovnim stranicama; ona je tek obična žena, bez posla i redovnih prihoda, bez urednog staništa, jedna od onih od kojih ljudi okreću glavu pri susretu ili bar spuste pogled kao u mimohodu.
Priča broj 2: David (20) i Đura (21) su starija braća I. i J. koji su pre nekoliko godina privedeni posle napada na Rašu Popova. Iako tek sa 10 i 11 godina imali su iza sebe bogate dosijee sa više od 300 prijava za razbojništva i krađe. Njih su roditelji, kao i stariju decu, praktično čim su prohodali, prepustili ulici. Da se snađu, prošnjom, krađom, svejedno...
Na kraju najiskusniji u uličnom zanatu i teškim ubistvom iz kog sigurno nisu mogli izvući materijalnu dobit. O tome zašto su napali nemoćnu žrtvu, mišljenje će dati socijalni patolozi i psiholozi. Moguće je, naravno, da su tokom duge skitnje i višegodišnjeg boravka u popravnom domu postali ovisnici od opijata, jer, kako kažu upućeni, iz maloletničkog kazneno-popravnog doma niko ne izađe bez droge u sebi. Svi postanu narkomani, a poneki i dileri.
Roditelji Đura (46) i Kata (40) imaju sedmoro dece. Žive u tzv. nehigijenskom naselju u beogradskom kvartu Banjica. U udžericama sklepanim od starih dasaka i kartona, bez vode, struje... U vreme privođenja I. i J., starija braća su bila u Kruševcu na izdržavanju kazne za razna razbojništva, najmlađe dete malo je samo godinu dana. Ispostavilo se potom da je bar troje od sedmoro dece pravno nevidljivo, njihovo rođenje nije ni prijavljeno. Slepi putnici na marginama velikog, urbanog grada.
Zbog zapuštanja i zlostavljanja maloletnika i roditelji su hapšeni. I. i J. su ubačeni u program socijalne rehabilitacije, tzv. PTI, ubrzani tretman, mlađi je naučio da čita i piše. Šta je sa njima danas, ne zna se, ali socijalni radnici su, zbog nepovoljnog uticaja roditelja na decu, bili zabrinuti i sumnjali da će se opet vratiti na ulicu čim "ispadnu" iz sistema. Dvojica starijih su odslužili svoje maloletničke kazne, vratili se na ulicu i postali vest koja je potrajala tek dan-dva, taman toliko koliko je njihova žrtva zavredela društvene pažnje.
Nema vesti šta je sa roditeljima i da li je troje mlađe dece ubačeno u sistem socijalne zaštite ili su vraćeni u prirodnu porodicu, bez obzira na neprirodne uslove.
Priča broj 3: O izbeglicama koji su mesecima dane i noći provodili na otvorenom ili u napuštenim barakama oko stanice već je pisano u više navrata. Uskoro, bar za "starosedeoce", neće biti potrebno trošiti reči, jer su ovih dana raseljeni po kolektivnim centrima širom zemlje. Da sačekaju novu priliku za dalji beg ili nevoljni povratak tamo odakle su došli. Raseljavanje se slučajno poklopilo sa ubistvom Ivane V., ali nije u direktnoj vezi, već je posledica sad višegodišnjih molbi i zahteva stanara iz okolnih zgrada i poslovnih ljudi da se taj deo grada "uredi". Zahteva koje nije teško razumeti, jer je i samo pogled na bedu rasprostrtu u parkovima oko stanice bio težak.
Trg će, nema sumnje, biti raščišćen do novog talasa izbeglih, zbog rigorozne kontrole svih granica koje su prinuđeni da pređu na putu ka zapadu, možda ne tako velikog kao što su bili raniji, ali neizbežnog.
Jer, ljudi u nevolji su kao voda - uvek nađu put.
I najlakše je upreti prstom u njih tako razlivene.
Dakle, jedan zločin otkrio je mnoštvo drugih činjenih u hodu i iz nehata i činjenih namerno. Ljudskih i sistemskih. Iako nesvakidašnje, ubistvo Ivane V. izbacilo je na površinu mnoštvo svakidašnjih nevolja i stradanja, razotkrilo svu silu društvenih i ličnih mimikrija i bede, ne samo fizičke, već i duha. Iz ugla tzv. objektivnog posmatrača, srazmerno je najlakše reći za sve su krivi neodgovorni roditelji i neodgovorna - država, i to u svojim različitim vidovima.
I nije daleko od istine ako se ona uzima u krutom vidu. Jer, šta se može drugo očekivati od dece koja rastu u uslovima banjičkog modernog logora sem da postanu u najboljem slučaju skitnice, u najgorem okoreli kriminalci, pa i ubice? Kako dete koje živi na smetlištu može naučiti šta se sme, šta ne sme, šta je društveno prihvatljivo ponašanje, šta nije? Kako će u živom blatu prepoznati plemenitost?
Ali, sledi novo pitanje, da li je moguće da niko nije znao u kakvim uslovima žive sedmoro dece i njihovi roditelji? Znao je, naravno. Pa, zar stariji nisu već bezmalo deceniju u "sistemu", od prve krađe u kojoj su uhvaćeni i puštani jer ih zakon ne prepoznaje kao odgovorne do nekih godina? I mlađi su godinama u sistemu; kako bi policija kao iz topa izbacila vest o 300 prijava za krađu i razbojništvo da ih nije evidentirala? I vratila na ulicu i u udžericu.
Ili samo na ulicu, a u udžericu nisu svraćali? Niti ih predali, kako i zakon i ljudskost nalažu, socijalnim službama koje bi ih zbrinule i na vreme odvojile od roditelja koji to nisu u stanju da budu.
Da je samo neki od odgovora na ovo pitanje dat na vreme, Ivana V. bi još bila živa. Makar i u tom napuštenom vagonu, ali najveća nevolja današnjice je baš to što je sve postalo normalno i na neki uvrnut način prihvatljivo ili podrazumevajuće. I poražavajuće lako prolazno. Do nekog novog zločina koji će na tren privući pažnju, a onda se povući pred velikim temama koje niko ne može da razreši. Za razliku od ovih malih čije je rešenja nadohvat ruke. Koja se očito oprezno i teško pruža.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.