Železara Smederevo do daljeg ostaje vlasništvo Srbije.
Vest koja je u utorak uveče obišla region, ali i poslovni svet, sažima se u rečenicu da je na predlog privatizacionog savetnika KPMG Vlada Srbije odlučila da ne potpiše privatizacioni ugovor s američkom kompanijom "Esmark" zato što nije dobila tražene garancije da će Železara zaista raditi.
Nastavak je da će sama Srbija organizovati proizvodnju; angažovaće najbolje svetske menadžere, zadržati svih 5.000 radnika i do kraja godine upaliti i drugu visoku peć. "Živi bili pa videli!", kaže izvršni direktor Železare i predsednik Komisije za privatizaciju te čeličane Bojan Bojković.
Poslednja vest, pak, budi nove nade, jer je "Esmark", navodno, još zainteresovan za preuzimanje Železare. Bar tako tvrdi njegov izvršni direktor i predsednik Džejms Bušar, koji u saopštenju dostavljenom Tanjugu, uz pohvale premijeru Aleksandru Vučiću, biranim rečenicama krivi Vladu Srbije što je posle desetomesečnih pregovora promenila tekst sporazuma.
Brojke koje navode Vučić i Bušar nisu iste, što je i razumljivo pošto svaka strana brani svoje interese i poteze. Ali brojke, bilo da je reč o (isplativim) tonama čelika, radnim danima, dužini pregovora, broju zaposlenih ili novcu, stvar su za stručnjake. Koji, uzgred, uopšte nisu saglasni u ocenama i procenama, niti dele uverenje i optimizam premijera i njegovog tima da se rupa bez dna, što je drugo ime za Železaru, može tek tako zakrpiti.
Nije ovde zgoreg prisetiti se i stare anegdote, koja kaže da je čeličana u Smederevu nikla zbog nečijeg sluha, baš kao u dečjoj igri gluvih telefona; navodno je prilikom obilaska ovog nekada čuvenog vinogradarskog područja Josip Broz Tito pitao domaćine što nema grožđa, a neko nagluv je čuo gvožđa. I bi Železara. Prava istorija, naravno, nije vickasta - Srpsko akcionarsko rudarsko topioničko industrijsko društvo, skraćeno SARTID, osnovano je 1913. kao "mešovito" akcionarsko društvo manjinskog srpskog kapitala i većinskog kapitala stranih akcionara. Posle Drugog svetskog rata izgrađena je još jedna peć. Jugoslavija, tadašnja domovina Železare, imala je rudnike gvožđa; sadašnja ih praktično nema. Ima rude, ali nema nijednog aktivnog rudnika. Proizvodnja, kad je ima, počiva na recikliranom gvožđu ili uvoznoj sirovini.
Ipak, u vremenima dobrim za čelik, Železara je dobro radila, a jedan od zlatnih perioda je prošla decenija pod upravom američke kompanije "Ju eS Stil" ("U.S. Steel"). Kriza na svetskom tržištu, međutim, posle deset godina rada, naterala je Amerikance na povlačenje, pa je pre tri godine Srbija "otkupila" Železaru za dolar.
I od tada Vlada, prvo ona premijera Mirka Cvetkovića, pa Ivice Dačića i sada Aleksandra Vučića (da, bilo ih je tri), traži novog strateškog partnera. Prošle godine ga je otkrila u "Esmarku" i toliko verovala u uspeh akvizicije da je premijer i pre otvaranja tenderskih ponuda za prodaju 80,01 odsto udela u Železari kazao da bi i Srbija, ali i zaposleni voleli kao kupca da vide tu američku kompaniju.
Plan B, srpska železara u srpskim rukama, tek je ovih dana plasiran i to više kao spisak lepih želja, nego realna mogućnost. Kako će se to postići - proizvodnja 1,7 miliona tona - bez državnih subvencija običnim smrtnicima nije jasno. Kojom alhemijom će Srbija izvući bezmalo milijardu evra, koliko je prema procenama potrebno samo za ovu godinu, još je manje jasno, tim pre što stroga evropska politika brani državi da donira proizvodnju čelika. Ne zna se ni kako će se otplatiti pola milijarde dugovanja koje država preuzima. Ni kako će se Srbiji isplatiti proizvodnja, kad nijedna kompanija na svetu nije našla tu računicu?
Ima još pitanja: ako je plan B zaista moguć, toliko izgledan i dobar, zašto je uopšte postojao plan A? Zašto, ako ne pre, a ono kad je Vučić preuzeo kormilo, Vlada Srbije nije krenula u potragu za menadžerskim timom, nego je svećom tražila strateškog partnera? I na sva usta hvalila "Esmark" kao jedino rešenje. Čudno je, napokon, i zašto su i kako, ako je postojao plan B, zaposlenima kroz novi kolektivni ugovor obećane veće plate kad su svuda u javnom sektoru - a krahom tendera Železara (p)ostaje javna svojina - zarade smanjene?
Smederevo, nije tajna, počiva na Železari, a Železara na dobroj volji države da je održava. Dobra volja države počiva na potrebi za svojim čelikom, mada ta sintagma čudno zvuči kad nemaš svoju sirovinu, a industrija ti je u recesiji. I to je pakleni krug iz kog nema lakog izlaza, pakleni krug koji se umnožava.
Osim ekonomskih i privrednih pitanja, kraj pregovora s "Esmarkom" otvara i političku polemiku, tačnije otvoriće je kad se oporave oprezni stručnjaci i šokirana opozicija. Nije problem u dobroj volji i nameri premijera i njegovog kabineta da reše jedan od gorićih problema s kojima se suočavaju. To ni najveći kritičari, zaista, ne mogu da kažu. Ali, da država počiva samo na dobroj volji, priče ne bi ni bilo, posebno što krahom idile sa "Esmarkom" nastavlja niz prilično nejasnih ekonomskih poteza u tzv. realnom sektoru, bez kog, jasno je i laicima, nema oporavka.
Recimo, uprkos silnim pričama i obećanjima i dalje se ne zna kada će "Ikarbus" proizvesti još neki "Mercedesov" autobus; nema ni izvesnosti u pogledu sudbine FAP-a. Ako se izuzme "Er Srbija", kao Vučićev autentičan potez i pored svih kontroverzi koje prate aranžman s "Etihadom", te nasleđeni FIAT, već dugo najveći izvoznik, privredi Srbije uopšte ne cvetaju ruže. Još manje će joj cvetati kad krene da gasi nekoliko stotina preduzeća u tzv. restrukturiranju koja ne mogu u ovom privatizacionom krugu da nađu novog vlasnika. Mnogi od njih postaviće logično pitanje: zašto država i za njih ne nađe menadžerski tim, ako je to već formula uspeha za posustalu Železaru? Valjda se, primera radi, za proizvodnju i prodaju traktora lakše mogu naći stručnjaci nego za proizvodnju čelika? Novi krug pitanja, samo naizgled ekonomskih, otvoriće upravo to angažovanje stranih stručnjaka. Kako će primati platu i koliku u eri opšte štednje? Hoće li za njih postojati lex specialis ili će ceh na sebe volšebno preuzeti prijatelji, na primer Emirati?
Nije, dabome, stvar u tome da Srbiji nije potrebna svetska pamet, daleko bilo, ali kako se ta pamet uklapa u ovdašnju politiku? I ima li garancija da će se isplatiti? Ko će snositi rizik - ne politčki, to se zna, nego ekonomski ceh - ako plan B propadne? I ko će to penzionerima koji jedva sastavljaju kraj s krajem, otpuštenim radnicima i armiji nezaposlenih to suvislo objasniti? Ko će nastavnicima koji tri meseca štrajkuju zbog smanjenja ionako ponižavajućih plata reći da za njih nema, a da za Železaru ima?
I, za boga miloga, zašto se stvarno u vinogradarskom kraju ne gaji grožđe, već proizvodi neisplativo gvožđe? Nije kriv Vučić za to, pa ni oni pre njega, ali ima li bar sada ikoga u zemlji Srbiji da preračuna koliko bi se i kada milijardu i po evra uloženih u poljoprivredu vratilo? Da ne podsećamo kako EU dozvoljava podsticaje u poljoprivredi, dok je državna pomoć u metalurgiji zabranjena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.