Kolumne

Opasna procedura

Ljiljana Smajlović
Ljiljana Smajlović

Ko ste Vi, gospodine Vukčeviću, i čime se zapravo bavite?

Neko u Srbiji mora pod hitno da postavi ova pitanja tužiocu za ratne zločine, iako se uskoro navršava punih devet godina otkako se Vladimir Vukčević nalazi na tom položaju. Biće dovoljno da taj neko prethodno pročita beogradske dnevne novine, po kojim Vukčević ovih dana tereti ljude protiv kojih nema dovoljno dokaza da bi ih izveo pred sud.

Evo kako to radi. Prvo sazove konferenciju za štampu da obelodani postupke protiv jataka ratnih zločinaca. Zatim kaže da ne može da im saopšti imena, navodno jer neće da "prekrši pretpostavku nevinosti" onih protiv kojih vodi krivični postupak. Ali potom ih opiše tako da im identitet lako pogode čak i novinari kojim Tužilaštvo nije prethodno "u poverenju" otkrilo o kome se radi. Pritom sve vreme insistira da osumnjičenom neće da kaže ime, "sami zaključite". Kada iz tužiočevog opisa "generala"  i "visokopozicioniranog pripadnika službe vojne bezbednosti u penziji" svi već sutradan prepoznaju Acu Tomića, bivšeg šefa Vojne kontraobaveštajne službe, za kojeg je još pre nekoliko meseci potvrđeno  da je pod istragom, Vukčević od čoveka, čiju je pretpostavku nevinosti tobož štitio, traži da sam prizna krivicu jer bi to bilo "najefikasnije". 

Ništa bolje nisu prošli ni oni protiv kojih Vukčević, osim što nema dokaza, ne vodi ni istragu. Bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojša Pavković je u haškom zatvoru, dakle van Vukčevićevog domašaja, i po tužiočevom izričitom priznanju "nije donosio nikakve protivzakonite odluke", ali se Vukčević svejedno osetio "stimulisanim" da mu pomene ime. Bio je rad da pomene i da se Tužilaštvo bavilo Radetom Bulatovićem. Ni protiv njega nema dokaza, ali će ga "u svojstvu građanina" pozvati da "objasni neke stvari".

I pokojnog Momu Kapora optužio je za svojevrsno "jatakovanje" Radovanu Karadžiću, a kao dokazni materijal poslužio mu  je Kaporov crtež starca sa šeširom iz 2002, koji likovnim kritičarima zaposlenim u Tužilaštvu strašno liči na lik "doktora Dabića" pod kojim se u Beogradu krio bivši predsednik Republike Srpske. Zaprepašćena Kaporova udovica saopštila je da poseduje mnoštvo varijacija istog crteža, i 15 godina starih, i da bi ih rado pokazala tužiocima da su je  o svojim sumnjama obavestili pre nego što su zakazali konferenciju za štampu.

Momo Kapor nije krio da gaji naklonost prema haškom optuženiku Radovanu Karadžiću i svakako se zbog ovih smešnih Vukčevićevih optužbi ne "okreće u grobu". Nije ovde o tome reč. Reč je o tome da Srbija ima tužioca za ratne zločine koji je ili nekompetentan ili potpuno beskrupulozan.

U razvijenim demokratijama se nešto od ovoga što Vukčević radi posprdno naziva "trial by media", suđenja putem medija. U Srbiji politička zloupotreba pravosuđa nije ništa novo, ali je Vladimir Vukčević dostigao vrhunac drskosti u ciničnoj i  demagoškoj upotrebi štampe protiv ljudi protiv kojih njegovo tužilaštvo još ni optužnicu nije podiglo. Nije reč samo o tome da se služi tužilačkom funkcijom kako bi sumnjivce osudio pred sudom javnog mnjenja: Vukčević medije koristi umesto i mimo bilo kakve zakonske procedure. Nema mukotrpnog prikupljanja dokaza, nema podizanja optužnice, nema unakrsnog ispitivanja i principa "jednakosti oružja" odbrane i optužbe u sudnici: umesto toga, Vukčević u novinama i na televiziji i sumnjiči i optužuje i nudi nagodbe. Bilo bi "najefikasnije", veli, kada bi sa Tomićem i drugim osumnjičenima postigli sporazum o priznanju krivice.

Stvarno? Možda bi još efikasnije bilo da se uopšte ne gnjavimo sa zakonima, sudijama i suđenjima, već da sa televizijskih ekrana prozovemo sve od kojih bismo hteli da nam "objasne neke stvari", pa da ih pozovemo da se sami predaju i priznaju ako su za šta krivi? A da posle toga možda pređemo i na one koji su nam se nešto u prošlosti zamerili, a zatim i na one čiji nam je patriotizam sumnjiv pa potom i one čija su nam politička uverenja odvratna...

Jesmo li rekli vrhunac drskosti? Ne, vrhunac je ipak nešto drugo. Vrhunac je to što se medijima kao oruđem državne propagande drsko koristi isti tužilac koji pretenduje da pred sud za ratne zločine izvede srpske novinare koji su devedesetih godina dozvolili da ih Miloševićev režim zloupotrebi kao sredstvo ratne propagande. I postupci protiv novinara vode se u Vukčevićevom tužilaštvu po istom ključu kao i ovi protiv Mladićevih i Karadžićevih jataka. Umesto da javnosti predoče dokaze na osnovu kojih će povesti postupak za krivično delo "organizovanja i podsticanja genocida i ratnih zločina" (da, dobro ste pročitali, to je delo za koje sumnjiče srpske novinare), Vukčević i Bruno Vekarić krenuli su pre tri godine drugim putem: prvo su pokrenuli javnu kampanju, odnosno saopštili nameru da u Srbiji pronađu novinare koje bi optužili, a onda su organizovali timove koje su poslali da čitaju dvadeset godina stare novine i da gledaju dvadeset godina stare televizijske dnevnike i zamolili građane da se jave ako su u ličnim arhivama sačuvali po neki tekst koji bi mogao sada da posluži kao dokaz. To je kao da prvo zapalite lomaču, zatim tražite od građana da donose grančice za vatru, a tek nekoliko godina kasnije izađete u javnost sa prvim konkretnim sumnjama.

A onda se pokaže da isleđuješ novinare što su devedesetih godina radili slično onome kako se sada radi. 

Nigde se u demokratskom svetu tako ne radi. Zašto to onda postaje praksa u Srbiji? Niko javno ne pita Tužilaštvo ni zašto je, na dan izborne ćutnje, hapsilo i u zatvoru nedeljama držalo Albance sa juga Srbije za koje je moralo znati da su obuhvaćeni amnestijom koja je potpisana posle 5. oktobra. Je li to zato što su oštećeni samo Albanci? U drugim bi zemljama već i nekompetentnost koju je Tužilaštvo za ratne zločine pokazalo u slučajevima zločina nad Srbima (tuzlanska kolona, Jurišić, Dobrovoljačka ulica, Ganić), dovela do ozbiljnog preispitivanja profesionalne stručnosti. Znamo i šta bi sankcija bila.

Još jednom: ko je ovaj čovek, šta radi i zašto mu to polazi za rukom?

Izdvojeno
Najčitanije