Kolumne

Papir je samo naizgled beo

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Srbija je dobila sve garancije da će 2025. godine biti primljena u Evropsku uniju ukoliko do 2019. Beograd i Priština potpišu pravno obavezujući sporazum. To nije više u domenu nagađanja i pretpostavki kao do pre mesec-dva kad smo na istom ovom mestu pisali; naprotiv, ovo je taksativno izjavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić posle susreta sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel.

Papir je, kaže on, još beo "ali svakakvih stvari tu ima i razgovarao sam sa kancelarkom Merkel o različitim modalitetima". Važno je, objašnjava, da garancije za sigurnu evropsku budućnost Srbije daje Berlin (jer u ovim osetljivim stvarima Srbija samo Berlinu veruje!), a o detaljima koji će popuniti taj sada beli papir predsednik će obavestiti narod u aprilu. Pretpostavlja se prvom koji dođe. 

Odluka, kako često Vučić ponavlja, neće biti laka, a još se ne zna ni da li će ranije nagovešteni referendum o razgraničenju sa Kosovom biti način da se do te odluke dođe ili će se izbeći rizik opštenarodnog izjašnjavanja. Valjda će i o tome biti reči u aprilu. To je već za nekoliko sedmica.

Bilo kako bilo, posle predsednikove najave mnogo jasnije deluje i izjava predsednika Evropske komisije Žana Kloda Junkera u Beogradu da je 2025. godina data u nedavnoj evropskoj strategiji kao rok mogućeg prijema Srbije (i Crne Gore) u EU zapravo "ohrabrenje, a ne obećanje". 

A još jasnije, naravno, Vučićeve izjave u Berlinu da je "važnije ljubiti zemlju svoje dece nego svojih predaka" i "ako to ne budemo uradili, udavićemo sebe u sopstvenoj prošlosti".

I, nema spora da je tako, uprkos nabildovanom rodoljublju koje kipti sa raznih kota Srbije i krajeva koje mnogi i dalje smatraju srpskim iako su u drugim državama; zemlja predaka, ma koliko velika, moćna i voljena bila, ne obezbeđuje čak ni sadašnjost, a još je manje siguran zalog budućnosti. Treba li više dokaza od propasti imperija koje su u prošlosti vladale i ovim prostorima, počev od Rimskog carstva, preko Dušanove carske Srbije do Otomanskog carstva?

Sve su one samo deo manje ili više slavne istorije u kojoj potomci mogu uživati, pa mogu je na razne načine i koristiti - za nauku svakako, u obrazovanju je nezaobilazna, a realno je vrlo pogodna za turizam, na primer - ali ništa više jer potomci žive omeđeni drugim ljudima, drugim narodima, drugim državama.

I ti drugi ljudi, drugi narodi i druge države dobrim delom su deo te iste istorije, deo zajedničke prošlosti, ali ne i zajedničke sadašnjosti, a kako stvari stoje, još teže da će biti deo iste budućnosti, čak i ako svi budu u istoj Uniji.

Srbija i Kosovo, ili mimikrijski rečeno Beograd i Priština, nesumnjivo imaju zajedničku prošlost, i dalju i bližu, premda im se i tu pogledi često razilaze, slično kao kad govore o poslednjoj deceniji prošlog veka i dve ovovekovne. Uprkos tome, Beograd i Priština, Srbija i Kosovo, još preciznije njihovi predsednici Aleksandar Vučić i Hašim Tači, moraće da popune onaj vrišteće beli papir.

Mada, ako ćemo pošteno, ta se hartija nije ukazala naprečac, tu je ona već godinama, osmislili su je baš u Bundestagu i prvo ponudili tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Još je u sećanju žestoka reakcija Angele Merkel na njegovo odbijanje (nekih tačaka). Tadićevom nasledniku Tomislavu Nikoliću niko nije ni nudio taj papir, jer je njegov stav o Kosovu bio do besmisla jasan - va vijeki vjekov deo Srbije -  a i sa najudaljenije tačke Zemljine kugle videlo se da on o tome ne odlučuje.

Tako je tadašnji "nou pajper", sada beli papir, sačekao Vučića, predsednika, s tim što je o uslovima pravno obavezujućeg sporazuma u svoje vreme podrobno bio obavešten i vicepremijer Vučić, kao i premijer Vučić potom.

Suština se krije u dve stvari - jasno određenoj i uređenoj granici i relativno podnošljivim odnosima suseda koje ona deli. Sve ostalo je između te dve linije, ali srazmerno lako kada se prva postavi, a ka drugoj krene. U miru, odnosno bez oružanog sukoba, kako je obećao predsednik u prisustvu kancelarke.

Hoće li se svima u Srbiji dopasti papir kad bude ispisan i parfiran?

Ni slučajno, ni tada, ni do tada, kritikovaće ga verovatno i oni koji odavno znaju da je realnost sasvim drugačija od ustavne preambule u kojoj su Kosovo i Metohija i dalje srpska pokrajina. Kritikovaće ga i s leva i desna - ne toliko sam papir koliko Vučića lično, dabome. Kritikovaće ga i unutar njegove stranke, naravno često nemušto i izvesno mnogo tiše nego van nje, ali dovoljno glasno da se održi patriotska naprednjačka nit. Desna opozicija, kojoj je i sam ne tako davno pripadao, pripremiće mu glogov kolac.

Neće se ni prekodrinskoj, ni prekosavskoj braći i sestrama dopasti činjenica da su i kosovski Srbi postali dijaspora, a zemlja poznata kao sveta srpska - arbanaška, ali, niko, baš niko od njih neće ni imati, niti nuditi alternativu. Jer je, to svi znaju, jedina preostala mogućnost već isprobana bezuspešno, rat čiji se ishod može prognozirati sa velikom izvesnošću - konačno nezavisno Kosovo i još hiljade zaludnih žrtava.

Isto bi, mili se na otpor i kritike, bilo i da je Tadić pre šest-sedam godina prihvatio tzv. nemačke uslove, samo znatno intenzivnije jer bi s one strane, za protivnika imao i Vučića sa kompletnom naprednjačako-radikalskom kamarilom. Danas, čak i u slučaju da se Tadić otvoreno suprotstavi pravno obavezujućem sporazumu - što je teško zamisliti, izuzev u sasvim opravdanom podsećanju šta je moglo biti -  snaga njegove kritike je neuporedivo manja. Baš kao što će i retorika koju će, primerice, Vojislav Šešelj vežbati na svom najboljem đaku biti mnogo blaža nego ona rezervisana za političke protivnike, pre svih demokrate.

No, to ide u rok službe, što bi se reklo, a papir neće zadugo zadržati epitet belog.

I to je, ma koliko se mnogima činilo strašnim, zaista dobra vest. Ne zbog garancija Berlina da će 2025. Srbija biti članica EU, već zbog notorne činjenice da Srbije neće biti svoja sve dok je steže kosovski čvor.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije