Nova godina u januaru, sneg, mraz i led u januaru, Republika Srpska u januaru, Božić u januaru. Plus terorizam, predsednička kampanja iako izbori nisu još raspisani i razmena žaoka sa susedima. Tako se otprilike u prvoj trećini prvog ovogodišnjeg meseca vrte vesti, koje to često i nisu, ali pune stupce i etar kao da su poslanice. Jedna, među njima, iako za građane i državu vrlo važna, gotovo je neprimetno prošla. "Dok se celokupna imovina ne vrati Crkvi, mi nećemo plaćati porez", poručio je uoči Božića patrijarh srpski Irinej.
To, provučeno kroz kalendar restitucije, znači još dugo, dugo, a može biti zauvek, jer Srpska pravoslavna crkva (SPC) i ne zna šta sve poseduje, kako je imetak stekla, niti država Srbija zna šta sve treba da joj vrati. Ovde i tamo gde se ne proteže njena vlast.
Nesporno je, međutim, da i Crkva i država znaju ko bolje računa i ko je jači. Crkva, dabome, jer samo za Crkvu ne važe zakoni koji važe za sve ostale građane i organizacije, pa i samu državu, a jedan od najsnažnijih među njima je upravo plaćanje poreza.
Koliko je državi važan porez kao izvor prihoda dokazuju dve kampanje, koje se nedeljama vode paralelno. Jedna podstiče plaćanje poreza i neukom narodu objašnjava šta se sve iz tako sakupljenog novca u državnoj kasi finansira, od vrtića, preko bolnica i puteva, do penzija. Druga se sprovodi kroz nagradnu igru, za koju je ulog fiskalni račun s najmanje sto dinara ceha, odnosno dokaz da je na kupljenu robu plaćen PDV, porez na dodatu vrednost.
Obe kampanje su, naravno, potpuno jasne, pa iako napadne, opravdane su, jer bez poreza nema ni državne kase, odnosno budžeta, a to znači ni škola, plata za dobar deo ljudi, penzija, puteva, bolnica, vodovoda, kanalizacije, distributivne mreže, domova za nezbrinute... Nema ni onih toliko hvaljenih ruskih poklonjenih migova, čiju opravku valja skupo platiti, opreme za policajce.
Ni zatvora koje pune, između ostalih, građani uhvaćeni u teškom deliktu poreske utaje.
Ali, kad to manje ili više znaju svi, zašto se potencijalno najveći poreski platiša amnestira od te obaveze? I to u jednoj zvanično sekularnoj državi, koja veru uvažava, ali ne vezuje je zvanično uz sebe, premda se svaka postkomunistička vlast u Srbiji ponaša kao da joj je Crkva jedino izvorište i sklonište.
Amnestija važi za sve priznate tradicionalne crkve i verske zajednice, ali svi znaju da je SPC u Srbiji najveća, najmoćnija i najbogatija. I država joj je mnogo toga već vratila, znatno pre nego drugima, jer je restitucija za verske zajednice počela pre više od decenije posebnim zakonom, nekoliko godina pre nego za građane oštećene oduzimanjem imovine 1945, bilo vernike, bilo nevernike i njihove potomke.
Vrednost vraćene crkvene imovine meri se milijardama ozbiljnih valuta, hiljadama hektara zemljišta i šuma, poslovnih zgrada i drugih objekata, vrednih umetničkih dela, što je sve skupa izuzetan "poreski potencijal". No, u crkvenu se imovinu država ne meša, ne meri je i ne vrednuje je.
Poreska amnestija najvišeg ranga ne obuhvata samo neplaćenje poreza na imovinu, koja uključuje luksuzne vladičanske dvore, prave palate i besne automobile rasute širom Srbije, regiona i u rasejanju. Amnestija se nekim čudom proteže i na sve ono što tradicionalne crkve i verske zajednice privređuju, uključujući pogolemu proizvodnju alkoholnih pića i hrane, mahom brendiranih i toliko skupih da ni hiljadu molitvi ne pomaže onome ko ih plaća. Bez akcize, jer je manastirska rakija, valjda, božje delo, za razliku od one koju prave zvanični proizvođači.
Ne plaćaju crkve i verske zajednice ni porez na osnovnu delatnost, službe koje se služe od krštenja, preko slava i venčanja do sahrana. Koje, dabome, nisu obavezne, ali nekako se podrazumevaju kao deo tradicije i bića (srpskog) naroda, pa i najsiromašniji dreše kesu da svom parohu plate što im se dete rodilo, rodbina okupila ili majka preminula.
I ne samo to crkvenim službenicima država, to jest svi građani koji pune budžet, plaćaju radni staž iako oni, crkveni službenici, državi ne plaćaju ništa. I nema kod Crkve tehnološkog viška kao u ostalim firmama.
A Crkva, posebno SPC je, da se ne lažemo, najveća firma u Srbiji. U svakom smislu. I ne libi se da to demonstrira kad god i gde god može.
Usteže se jedino kad dobro treba dobrim vratiti, pa ne otvara azile, vrtiće, kuće za siromašne. Ne deli ubogima, iako to propoveda.
Sa stanovišta Crkve, posebno njenih velikodostojnika, to je možda u redu, iako se baš ne uklapa u doktrinu i Hristovo učenje, ali šta je sa državom? Zašto država, koja je u tzv. fiskalnoj konsolidaciji počela da naplaćuje ljudima maltene i to što dišu, to sve toleriše, pa i podstiče? Zašto premijer i ministar finansija ćute na bahato bačenu patrijarhovu rukavicu i žmure širom otvorenih očiju iako znaju da bi razrezivanje poreza Crkvi, primerice, omogućilo da se penzije vrate na startnu poziciju od pre dve godine, kad su brutalno umanjene? Mogla bi se sa dinarom crkvene solidarnosti izgraditi svi nadostajući vrtići za decu ili opremiti bolnice...
Znaju to i premijer i ministar i patrijarh, ali kohabitacija sekularne države i njene crkve je jača i od ljudskih i od crkvenih zakona, pa vlast mudro ćuti i ljubi bačenu rukavicu umesto da uzvrati. A ako ih neko i priupita, snaći će se i reći da srspki narod ne može opstati na Kosovu bez majke Crkve, jer Kosovo je mantra koja pokriva sve, pa i očiglednu poresku diskriminaciju građana. Verujućih i neverujućih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.