Kolumne

Peti oktobar, 2000 - 2017.

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Danas je 5. oktobar 2017. Istog datuma, šest meseci i jedan dan pre nego što su njen rodni Beograd zasule bombe Trećeg rajha rođena je Milena Dravić. Tačno 51 godinu kasnije u Dubrovniku je od gelera granate Vojske Jugoslavije stradao pesnik Milan Milišić.

U svom stanu u rodnom gradu u još jednom bezumnom ratu. Devet godina nakon toga, posle velikih demonstracija u Srbiji Slobodan Milošević je priznao izborni poraz koji je doživeo dve sedmice ranije i na vlast je došla Demokratska opozicija Srbije (DOS), predvođena Zoranom Đinđićem.

Petog oktobra 2004. u kasarni Karaš u  beogradskom Topčideru pod još nerazjašnjenim okolnostima ubijeni su gardisti Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević. Zbog moguće umešanosti vojno-političke klike koja je čuvala haškog begunca Ratka Mladića, ratnog komandanta Vojske Republike Srpske, dvostruka smrt je u zvaničnoj verziji prvo označena kao ubistvo i samoubistvo, da bi deceniju kasnije potvrđeno da je reč o dvostrukom ubistvu. Bez osumnjičenih!

Napokon, 5. oktobra 2012. u Beogradu je preminuo profesor međunarodnog prava i jedan od najuglednijih aktivista za ljudska prava Vojin Dimitrijević. On je otišao prirodnom smrću, ali zapamtio je i Drugi svetski i one potonje balkanske ratove. I petooktobarske promene, ali i promene na političkom vrhu 12 godina kasnije.

Moglo bi se pobrojati još toga dobrog kao Milena i lošeg kao četiri smrti; mnoštvo je petih dana oktobra u istoriji Srbije i ovih krajeva, čak i kada se ograničimo na "modernu". Recimo, baš 5. oktobra 1908. Austrougarska je anektirala Bosnu! Ipak, u Srbiji se posle 2000. samo jedan 5. oktobar piše sa velikim slovom P. Tog dana više od pola miliona ljudi slilo se u Beograd da brani svoj pokradeni glas i još više pravo na sopstveni život i budućnost svoje dece.

Zvuči patetično? Možda, ali istina je bila gora. Za 13 godina vladavine Slobodana Miloševića Srbija je ekonomski i politički upropašćena, a Jugoslavija raskomadana, s tim što su mu, za razliku od uništavanja Srbije koje je samostalno izveo, u yu-komadanju zdušno pomagale kolege iz tadašnjih jugoslovenskih republika, sada nezavisnih država, i dobrim delom i međunarodna zajednica. Srbija koja zvanično nije učestvovala u ratovima raspada premrežena je grobovima civila, vojnika i policajaca kojima se još ne zna tačan broj!

Te 2000, bezmalo deceniju posle kratkog rata u Sloveniji, pola decenije posle  višegodišnjih ratova u Hrvatskoj i BiH, godinu po bombardovanju SRJ, Srbija je bila i bukvalno u mraku. Fabrike su opustošene, putevi izlokani bez zakrpa na rupama, kuće oronule, odeća iskrpljena, oči prazne. Armija bivših radnika svih fela, od fizičkih do profesora, pretvorena je u sitne švercere, a bratija oko nje u krupne. Na uličnim kartonskim "tezgama" prodavalo se sve i svašta, od segedinske salame i rumunskih gaća, preko benzina u plastičnim bocama, do sveća iz kućne radinosti, šibica, duvana… Radnje su bile prazne, hleb je stizao jednom dnevno i prodavao se samo po komad - što da se spreči gomilanje "zaliha", što preprodaja. Autobusi, gradski i međumesni, ličili su na onaj čuveni iz filma "Ko to tamo peva". Penzije i plate su mahom bile bezvredni papir. Koliko je bilo hladno i mračno rečito govore humaniratne akcije "Struja za demokratiju" i "Asfalt za demokratiju".

U zemlju su se tokom poslednje decenije XX veka slivali kovčezi sa mrtvim telima, praćeni kolonama izbeglica, nevoljnih i unesrećenih ljudi iz Hrvatske i BiH, a potom i sa Kosova, koje je pre toga imalo svoje nepregledne zbegove. Iz zemlje se izlivala druga reka ništa srećnijih ljudi, mahom mladih koji su bežali preko granice u potrazi za kakvim-takvim uhlebljenjem i životom.

Devizne rezerve su odlivene neznano gde, specijalnim letovima u "državnom" aranžmanu. S druge strane bednog života masa, uz krađu i korupciju vođenu s vrha, cvetao je krupni šverc duvana, narkotika, oružja i belog roblja. Tako zarađeni novac prao se kroz privatizaciju onoga što je valjalo od privrede. Sitni dileri su otkupljivali devize i ostatke porodičnog srebra, predavali ih krupnijima, a kroz tzv. piramidalnu štednju mnogima je otet i poslednji cent. Zahvaljujući tom pokradenom novcu i novom stečenom organizovanim kriminalom, uz mahinacije moćnika skutrenih u i pored vlasti, stvarana je nova kasta bogataša; bahati ljudi u lister odelima ili sa kajlama oko vrata, praćeni hordama sponzoruša.

Turbofolk je bio njihov zvuk, a pink boja raspoznavanja. 

Početak kraja idiličnog života vlasti spregnute sa kriminalom i impregnirane kroz tajne službe počeo je 24. marta 1999, skupa sa prvom sirenom za uzbunu, sat-dva po poletanju NATO-aviona put Srbije i Crne Gore. Poslednja Jugoslavija, SRJ, koju su činile još samo te dve nekadašnje yu-republike, bila je izopštena iz sveta, isključena iz svih međunarodnih asocijacija, sem humanitaranih kao cilj.

I NATO-a. Kao cilj.

Onda je došao Peti oktobar, a sa njim i nova vlast, koja je zarad očuvanja života pola miliona ljudi na ulicama, sklopila dogovor sa ljudima iz vojske, policije i tajnih službi da - ne pucaju u narod. Uz njih su došli i njihovi saveznici kriminalci. "Đavolji" savez je 12. marta 2003. Đinđić platio glavom, upucan njihovim udruženim mecima. I Srbija je opet nasilno zaustavljena. Tome su mnogo doprinele greške postoktobarske vlasti nesvikle na vladanje, a obavezane da mnogo toga učine odmah. Ucenjene dogovorom od 4. oktobra, stešnjene zahtevima izmorenih ljudi i međunarodne zajednice, okupirane velikom najezdom "prelečevića" koji su nudili usluge, počele su odmah da greše i vremenom sve više da podsećaju na bivše. Toliko da je sve dobro ćuškano sa strane kao podrazumevajuće. 

Ključna greška, kako se ispostavlja danas, bila je to što nije sačinjen inventar zla i nepodopština prethodne vlasti. Sve, počev od žrtvovnih ljudi do pokradenih deviznih rezervi… Manjak tog bilansa utro je put manjku novog; obodreni nasleđenom nomenklaturom i novi su se svikli na moć i iskušenja vlasti. Ne svi, ne u svemu, naravno, pa je samo nekoliko godina kasnije lice Srbije izgledalo mnogo zdravije, a po (re)učlanjenju u međunarodne organizacije zemlja je stigla i do vrata Evropske unije. Što je petooktobarski kurs koji do danas nije promenjen, bez obzira što se 2012. na vlast vratila nešto izbledela crno-crvena kolicija, sada sastavljena od Vučićevih naprednih radikala i Dačićevih pomalo reformisanih socijalista.

Koji su odmah počeli da potiru 12 godina "DOS-manlijske" vlasti i morbidnim političkim marketingom da preuzimaju sve dobro, proglašavajući ga sopstvenom zaslugom, a lažima krijući svoje pređašnje čini. Na ruku im je išlo ogromno razočarenje ljudi što, kako se već kolokvijalno kaže, nije osvanuo i Šesti oktobar 2000. Ni te, ni narednih godina, premda bi to osvanuće za mnoge sada aktuelne bilo smrkavanje; političko svakako, a često i pravosudno.

Džaba i što je profesor Vojin Dimitrijević lucidno upozoravao maja 2012, ne izuzimajući i sebe, da samo "očarani postaju razočarani". Podjednako Petim oktobrom, pre toga Miloševićevim "buđenjem naroda" ili sadašnjim Vučićevim "brže, bolje, jače" oživljavanjem masa. Političko klatno koje je za dvadesetak godina uspelo da se više puta zavrti za 180 stepeni najbolji je svedok. I gotovo testament svima koji misle, u neiskustvu ili oholosti, da svet počinje od njih.

Danas je 5. oktobar 2017. Milena je još s nama.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Izdvojeno
Najčitanije