Dok se Srbija priprema za izbore, Evropska unija i SAD ih očekuju kao smetnju i odlaganje u završetku onoga što je zadatak njihove preostale glavne politike na Balkanu - normalizacija odnosa između Beograda i Prištine.
Ostvarivši mnoge od ciljeva u pogledu sprovođenja Briselskog sporazuma na Severnom Kosovu i stvorivši mehanizam za sprovođenje svih prethodnih sporazuma, odlučni su da podstaknu okvirni sporazum, koji bi omogućio uspostavljanje odnosa između dve strane na način koji bi pomogao da se konsoliduje nezavisnost Kosova i možda steknu nova diplomatska priznanja uključujući i priznanja pet članica EU koje to još nisu učinile.
Posebno bi SAD htele da imaju neki sporazum donesen do kraja proleća kako bi ambicije Kosova ka pridruživanju EU bile ubrzane, kosovske oružane snage osnovane, a međunarodni položaj ojačan kroz nova članstva u regionalnim i međunarodnim organizacijama. Sve ovo sada će morati da sačeka dok se ne završe izbori u Srbiji i oformi nova vlada. Iako nema mnogo straha u Vašingtonu da bi izborni rezultati u Srbiji mogli da zaustave tok briselskog procesa, postoji bojazan da bi duže odlaganje usled teškoća u uspostavljanju nove vladajuće koalicije u Beogradu, ili zbog prevremenih izbora u Prištini, moglo zaista potrajati i da bi to usporilo pregovore. Svako odlaganje je pretnja daljem napretku ka okvirnom sporazumu o normalizaciji odnosa, jer trenutno postoji strah da bi pogoršanje ekonomskih uslova moglo dovesti do socijalnih nemira, ili čak nečeg goreg; a to bi onda bilo koju novu srpsku ili kosovsku vladu stavilo u mnogo teži položaj pravljenja ustupaka.
Kada su u pitanju odnosi Srbije i SAD, treba imati na umu dva merila. Prvo merilo je sama suština odnosa, a drugo je kako javnost percipira te odnose. Ovo drugo je naravno mnogo povoljnije od prvog, ali pošto su se SAD već distancirale od čitavog balkanskog regiona, onda je to možda dovoljno za bilo koju novu vladu u Beogradu.
Kada je u pitanju sama suština odnosa, važno je razumeti kontekst odnosa koji je uspostavila odlazeća Vlada Srbije i ona koja joj je prethodila. Pre svega, i najvažnije, odnos sa američkom administracijom je čvrsto usidren u politici uslovljavanja koja je kamen temeljac politike SAD prema Srbiji tokom više od dve decenije. Briselski pregovori su učvrstili američka ubeđenja da ova politika nastavlja da proizvodi željene rezultate i da je samim tim ne bi trebalo menjati. Inercija sada potpuno preovlađuje u američkoj politici prema Balkanu, što je rezultiralo dozvoljavanju Evropske unije da preuzme vodeću političu ulogu u regionu, a dok SAD smanjuju svoje obaveze, iako održavaju privid nastavka aktivnog učešća. Balansiranje koje je teško održati, ali koje u osnovi odgovara ograničenoj zainteresovanosti SAD za region.
SAD u regionu ostaju najviše posvećene konsolidaciji nezavisnosti Kosova i zato Srbija ima važnu, ali do sada neiskorišćenu, snagu u odnosima sa Vašingtonom. Čak i najjači antisrpski jastrebovi u institucijama vašingtonske vlade i nevladinog sektora shvataju da se nezavisnost Kosova ne može učvrstiti ili potpuno uspostaviti bez aktivne saradnje i podrške iz Beograda. Nažalost, i oni veruju da se ova saradnja i podrška može postići jedino održavanjem politike uslovljavanja i stalnim pritiskom i primenom prinude na Srbiju, a što za Srbiju čini gotovo nemogućim da uspostavi normalne i konstruktivne odnose sa SAD sve dok ovakva politika bude ostala na delu. Ovo, kao i percepcija da je Beogradu sada lakše nego Prištini da čini značajne ustupke u pregovorima, stvara jedan okvir u kojem ne postoji mnogo prostora za SAD da interese Srbije na Kosovu i Metohiji prihvati sa bilo kakvim osećajem za objektivnost ili fleksibilnost. Ovo je loša vest za Srbe na Kosovu i Metohiji, posebno na severu, jer će oni snositi glavne posledice ovog nefunkcionalnog odnosa sa SAD (i Evropskom unijom) i biće im skoro nemoguće da nastave sa insistiranjem da primena Briselskog sporazuma bude statusno neutralna.
Imajući u vidu sve ovo navedeno, jasno je da će odnosi Srbije sa SAD i Evropskom unijom nastaviti da se izgrađuju na uslovljavanju koje je sada u potpunosti povezano sa implementacijom Briselskog sporazuma i to na način koji odgovara očekivanjima pregovaračkih posrednika, a što u krajnjoj liniji znači uspostavljanje odnosa Srbije sa Kosovom. To će odrediti koliko će vremena biti dato novoj srpskoj vladi pre nego što bude pritisnuta da napravi nove i značajnije ustupke u briselskom pregovaračkom procesu sa Prištinom. Uzimajući u obzir nestrpljenje Vašingtona i Brisela, vrlo je verovatno je da će pitanje Kosova nastaviti da dominira na agendi politike srpske vlade tokom njenog mandata, a što će predstavljati teškoću za bilo koju novu vladu da posveti više pažnje ozbiljnim ekonomskim problemima u Srbiji.
Ironično je da će vrlo verovatno, imajući u vidu trenutno stanje odnosa sa SAD, Srbija normalizovati i poboljšati odnose sa Kosovom pre nego što će to postići sa SAD. Samo po sebi, ovo se možda ne čini tako važnim pošto su SAD napravile distancu u odnosu na Balkan i njegove probleme, ali je veoma važno u kontekstu državne spoljne politike Srbije i najvitalnijeg nacionalnog interesa, ubrzanja njenog puta ka članstvu u Evropskoj uniji. Imajući u vidu nedostatak volje da se pronađe alternativni način za ostvarenje ovog interesa, ili, sa druge strane, da se odabere sasvim drugačiji put i razmišlja o drugačijem odnosu sa Evropskom unijom, bilo koja nova vlada će biti zaglavljena sa pitanjem Kosova kao najznačajnijim merilom uspešnosti i kompetencije u očima Evropske unije i SAD. Kosovo je bilo i ostaće najbitnija politička tema Srbije kada je u pitanju odnos sa SAD i Evropskom unijom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.