Kampanja nezamislivih razmera ovih dana u Srbiji vodi se protiv zaštitnika građana Saše Jankovića.
Šta je zaista zgrešio ombudsman da se na njega ustreme najuticajniji tabloid i najuticajnija televizija, uz svesrdnu podršku visokih funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke, uz to državnih funkcionera? I prenaglašenu nonšalanciju prvog među njima, premijera Aleksandra Vučića.
Odgovor je prost - radi svoj posao. A kad zaštitnik građana radi svoj posao kako valja, na meti je - vlast, odnosno njeni predstavnici, kojima teško pada da se drže slova važećih zakona.
Osim na medijskom frontu, napad ide i sa dva politička krila. Prvi je Narodna skupština Srbije, na čijem dnevnom redu je poprilično neugodan izveštaj ombudsmana o stanju ljudskih prava u Srbiji. Drugi front je delikatan resor unutrašnjih poslova, koji podgreva tabloidne sumnje da je Janković - čovek, ne odbudsman, ako se poslužimo važećom političkom mimikrijom koja ministrima dozvoljava da se ponašaju i kao državni funkcioneri i kao ljudi - najblaže rečeno, suodgovoran za jednu davnu tragediju.
Stvari su tekle ovako - ombudsman je podneo godišnji izveštaj, u kome je ocenjeno da je stanje ljudskih prava u Srbiji tokom 2014. godine bilo zabrinjavajuće: "Stanje vladavine prava i pravne sigurnosti, poštovanje principa 'dobre uprave', organizacija i kapacitet administracije, primena zakona i povrh svega - ekonomska situacija, bili su takvi da nisu obezbedili nivo poštovanja prava građana potreban za dostojan život svih". Sve to je praćeno brojkama koje to potkrepljuju.
Ima li čoveka u Srbiji koji se ne može saglasiti s ocenom ombudsmana, ako ne javno, ono u svoja četiri zida, gde ga Veliki brat ne dohvata? Naravno da je takvih malo. No, umesto da ih zabrinu nalazi najbolje ocenjenog državnog službenika, predstavnici najveće partije su se obrušili na njega. Po onom starom sistemu, tako dobro znanom svima - nije problem ako imaš šugu ili vaške, nego ako to neko vidi.
I optužiše ga za političarenje i zloupotrebu funkcije, cinkarenje. I, gle čuda, političke ambicije! Očito, bez čitanja izveštaja. Jer, da su ga čitali pobrinuli bi se, po horizontali i vertikali, da se građanima već zgromljenim reformama i bedom, bar malo pripomogne. Tako što će državni čimbenici i administracija na svim nivoima valjano raditi svoj posao.
Ali, to je bio samo početak, doduše traje ko španska serija, po skupštinskim odborima i u plenumu.
Onda je neformalni službeni glasnik, odnosno tabloid "Informer", iz dobro čuvanih fioka dobio "poslasticu" - pre više od dve decenije u stanu Saše Jankovića ubio se njegov drug. Iz njegovog pištolja, navodno nelegalnog. Da stvar ne ostane na krhkom tabloidnom tržištu, postarala se televizija Pink, koja je to obznanila na sva zvona. Pri tom je njen vlasnik postao i kum, "krstivši" ombudsmana nadimkom - Sale Prangija.
Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović danima stvar drži na visokoj koti, najavljujući konsultacije s tužilaštom, brinući da "slučaj" može biti nije zastareo, sumnjajući u postojanje oružanog lista... U čitavu stvar su upetljani i roditelji nesrećnog mladića, koji, kako što je i razmljivo, nikada nisu poverovali u samoubistvo.
Na suprotnoj strani ove hajke je nevladin sektor, koji je uputio apel demokratskoj javnosti za zaštitu nezavisnih institucija, uz preporuku da se, ukoliko ima sumnji u kvalitet rada zaštitnika, otvori skupštinska debata i - smene ga po propisu. Ili da hajka prestane. Apel je potpisalo 1.500 pojedinaca iz različitih društvenih sfera, a nije zgoreg pomenuti da i većina medija, čak i onih podjednako tabloidnih kao gornja dva, podržava ombudsmana. Ili ga, u najmanju ruku, ne napada.
Treba li podsećati bilo koga da je ombudsman, u ovom slučaju Saša Janković, pre izbora morao da prođe sve bezbednosne provere? Kao jedan od malobrojnih koji imaju prava na uvid u sve dokumente, čak i one s oznakom najveće tajnosti, Janković je i nedavno ponovo podvrgnut rigoroznoj kontroli nadležnih. O tome je javnost obaveštena u jeku njegovog sporenja s Ministarstvom odbrane i Vojnobezbednosnom agancijom, povodom sukoba na margini Parade ponosa, u kojoj su žandarmi pretukli braću premijera i gradonačelnika Beograda i njihovu nezakonitu pratnju iz specijalne vojne jedinice "Kobre".
U jeku te afere, podsetimo, ombudsman je s najviših mesta notiran kao izdajnik koji ruši vojsku, "temelj, zidove i krov" naše države, kako nadahnuto kaza u utorak predsednik Srbije i glavnokomandujući Oružanim snagama Tomislav Nikolić. Pretili su mu tada s raznih strana, tajno i javno, ne ostavljajući ni porodicu van mogućeg kažnjavanja.
I šta sad? Ništa. Jankoviću mandat traje još dve godine i gotovo je nezamislivo da će mesto napustiti pre toga. Za ostavku nema razloga, a iako bi vladajuća većina rado pokrenula postupak smene u parlamentu izvesno je da se neće usuditi. Naime, Veliki brat ima i Većeg brata, koji stalno gleda šta se to na Balkanu dešava. A ovo parčence Balkana bi u krilo veće sile, pa htelo ne htelo mora da uvažava neke postulate u javnom ophođenju. Posebno kada je reč o pozicijama kakve su zaštitnik građana, poverenici za različita prava, regulatorna tela. Šikaniranje nezavisnih institucija i regulatornih tela dodaju jedno veliko "ne" kada je reč o pristupnim pregovorima s Evropskom unijom, a posebno poglavljima 23 i 24, koja sadrže zaštitu prava građana, slobodu izražavanja, efikasnost pravosuđa...
Naravno, svakom evroskeptiku gornje objašnjenje može biti razlog više za protivljenje ulasku Srbije u EU, ali ovde nije reč o njima (EU) nego o nama (Srbiji). Ako, uostalom, Srbija ne želi efikasne kontrolore vlasti i administracije, dovoljno je da ih u ne tako dalekim ustavnim izmenama naprosto izbaci iz Ustava. Potom iz zakona i iz javnog života. Nema ombudsmana - nema problema. Misli se, naravno, na funkciju, ne na čoveka.
Ima, naravno, još jedna začkoljica, ona o političkim ambicijama. Nije tajna da deo javnosti koji sebe voli da naziva demokratskom želi ozbiljnog takmaca u predstojećim izbornim trkama, a sve više njih gleda prema Jankoviću. Da li je to greh i čiji? Naravno da nije, napokon građani zajedno i pojedinačno imaju pravo na političke ambicije, bar tako kaže Ustav, uprkos tome što stranke i njihovi jurišnici misle da je to njihov zabran.
Nesporno je da ombudsman Saša Janković u svom poslu ne "troši" politiku, iako laicima, kojih je izgleda prepun parlament, ukazivanje na propuste vlasti deluje kao čista politika. Takođe, ne izjašnjava se o "ponudama". A i što bi? Kad mu prođe mandat - drugi i poslednji - moći će da bira dalju karijeru. Možda se i odluči za političku, to je njegova lična stvar sve dok poziciju ombudsmana zadrži na visokom profesionalnom nivou i baš takvu je ostavi svom nasledniku/ci.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.