Radnici u Srbiji nikada nisu imali manja prava, neizvesniji posao, niti manje plate. Sve to nije bilo dovoljno da Prvog maja makar simbolično dignu svoj glas. Da li je posredi strah, nesposobnost sindikata ili prava radnička klasa u Srbiji jednostavno izumire?
Prethodne rečenice napisao je moj kolega Nebojša Pešić u "Novom magazinu". Slične tvrdnje i upiti mogli su se ovih dana, dok Srbijom još tutnji onaj izborni cirkus, čuti tu i tamo. Povod je notorna činjenica da brojni sindikati u Srbiji, suprotno tradiciji negovanoj od 1893, ovog Prvog maja nisu organizovali ni simbolične proteste, pa ni uranke. Kažu, omeo ih Uskrs, koji se leta Gospodnjeg 2016. po julijanskom kalendaru preselio baš na 1. maj, pa nisu hteli napaćeni radni narod da odvajaju od uskršnje trpeze.
Da nije tragična, takva uviđavnost bi bila komična.
U Srbiji, kaže statistika, ima oko 25.000 registrovanih sindikata, najviše je onih u firmama, prevashodno državnim i javnim ustanovama, slede gradski i opštinski, pa mnoštvo nacionalnih granskih sindikata - svi spakovani u desetak centrala. Sve u svemu, brojimo bar 25.000 sindikalnih lidera i liderčića, pa još najmanje puta pet biranih u najvažnije organe. E, pa, da su se samo oni okupili bio bi to marš za pamćenje. Ni vodeni topovi ne bi mogli da ih zaustave.
Ali, i oni su ljudi, imaju dušu i uskršnju trpezu! Toliko su bili zauzeti tim praznovanjem da se nisu čak ni setili da, kurtoazije radi ako ne u znak poštovanja, polože crvene karanfile na spomenik rodonačelniku srpske socijaldemokratije Dimitriju Tucoviću.
Malobrojni stručnjaci za radnički i sindikalni pokret uzrok degeneracije klasnog duha i akcije traže i nalaze u činjenici da je radnička klasa u izvornom smislu nestala. Poštapaju se, pri tome, statistikom koja govori da je u tzv. realnom sektoru, proizvodnji, danas upola radnika manje nego pre četvrt veka, tek 300.000. Aktuelizujući prokomunističke teze o belim i plavim okovratnicima, oni zanemaruju i postavke naučnog socijalizma i moderne teorije koje ne prave suštinski razliku između najamnika koji pravi eksere i onog koji leči, predaje ili prodaje.
No, ako i prihvatimo još raširenu zabludu da su samo industrijski radnici radnička kasa, otvara se novo pitanje; zašto se sindikati ne bore za prava i zaštitu onih 300.000 proizvođača konkretnih stvari? Imali su, baš uoči praznika, više nego dobar povod: u leskovačkoj fabrici južnokorejskog investitora "Jura" radnicima je zabranjen slobodan dan za praznike. Ta zabrana, sama po sebi anticivilizacijska, izazvala je petnaestominutni štrajk zaposlenih i alarmirala medije jer je to tek tačkica na jotu dugogodišnjeg kolektivnog mobinga nad zaposlenima u sve četiri "Jurine" fabrike (uz Leskovac, dve u Nišu i jedna u Rači).
Primerice, izračunao investitor, radi učinka radnicima nije dozvoljena pauza za WC. Ko nema petlju za puno i produženo radno vreme - neka kupi pelene. Od svojih 25.000 dinara, odnosno 200 evra, mesečne zarade.
Za pet godina poslovanja u Srbiji "Jura" je od države inkasirala silne milione evra tzv. subvencija za svako radno mesto, plus za još štošta što ide u paketu. Samo lane, iz državne kase - dakle od novca svih građana Srbije - leskovačkoj "Juri" je dato 950.000 evra. Odnosno, 4.750 plata, što je otprilike polugodišnja zarada po svakom zaposlenom.
Ovom prilikom ostale, pet godina duge, nepodopštine prema zaposlenima nećemo pominjati; što bismo mi to činili kada država u liku resornog ministra, premijera i inspekcije rada ćuti? Ćute i sami radnici, čuvaju koru hleba i novcem svih nas kupljena radna mesta. Iz istih razloga iz kojih oni ćute, sindikati ih ne ohrabruju na pobunu ili ako to čine - čine baš stidljivo. U samoj "Juri", dabome, kao i u ogromnoj većini privatnih firmi stranih i domaćih investitora sindikalno organizovanje je zabranjeno. Što je protivustavno i zakonom kažnjivo, ali niko nikada zbog toga nije odgovarao u zemlji Srbiji - država i na to žmuri sa oba oka, slaveći investitore koji nas hrane.
E, sad, moram na ovom mestu da pomenem svog oca i njegove kolege radnike socijalističke Jugoslavije; ne mogu da se setim nijednog jedinog koji bi makar razmišljao o pelenama, a sasvim izvesno nijedan ih ne bi nosio. A, valja znati da ni njih nije krasila osobita hrabrost, niti neka dramatična klasna svest; samo su zadržali mrvicu ljudskog dostojanstva.
Gde se delo to ljudsko dostojanstvo u današnjoj Srbiji? Da li je omrznuta reč tranzicija dovoljna da sve objasni? Da li je državna mantra o stranim investicijama dovoljna da nas sve drži u pokornosti? Mogu li makroekonomske prognoze o privrednom rastu da pokriju ljudski pad?
Izgleda da mogu, a udruženi tranzicija i obećanja su jači i od samog života. Nije ni čudo, jer imaju zahvalan materijal za obradu pošto je većina onih malopre pomenutih radnika tokom interne yu-tranzicije devedesetih naprečac odbacila plavi kombinezon, šlem i kačket, pa nabacila šajkaču (sa kokardom, razume se) i gunj, srećna što se vratila korenima. Iz klase se preko noći vratila nacionu - ovde srpskom, a na drugim mestima drugim, isto je to. Sindikalci, tad još naizged moćnog državnog sindikata, namah su postali predvodnici-ratnici protiv drugih presvučenih radnika. I svoje zaboravili u rovovima, na buvljacima, za improvizovanim tezgama, nasukane sa bocama švercovanog benzina, duvana, gaća, salame...
Onda su, iako zaglušeni topovskim udarima, čuli da je Berlinski zid pao i počeli su svi zajedno da skupljaju kamenčiće koji su se dokotrljali do Srbije. Razvlašćeni - ne bukvalno vlasti, jer je i to velika istorijska zabluda - zatekli su se na vetrometini i udaru nove prvobitne akumulacije kapitala. Sa ratom ispražnjenom kasom, opustošenim deviznim rezervama i napuštenim fabrikama. Prihvatali su šta im se da - poslić u privatizovanim preduzećima, poslić u novim firmama novih gazda, beskorisno radno mesto u još neprivatizovanim društvenim preduzećima...
I mahom stigli do pelena. I radnici i njihove vođe.
Teško je, dabome, čak nemoguće čoveku da ne saoseća sa nevoljnim "Jurinim" uposlenicima; napokon, to su naše majke, braća, sestre, poznanici. S druge strane, još je teže razumeti ih, ne samo zbog pelena (jer, sve nas pelene ionako čekaju pri koncu života), ne zbog jednog uskraćenog slobodnog dana, već zbog svih uskraćivanja koja su od njih načinila ljudske krpe, jeftine, marljive i poslušne. Zabavljeni svojim jadom, oni ne znaju da su čak i radnici u onoj Titovoj Jugoslaviji digli glavu još pedesetih, štrajkovalo se potom u toj, kako se danas kaže, tamnici duha i tela, na sve strane. Protestima nisu mogli da odole ni sindikalci koji su bili duboko ugrađeni u vlast i državu.
Gde se dede taj duh otpora? U pampersu za odrasle i Uskrsu?
Može biti za još dugo vremena, a može biti samo dok se pelene ne prepune. Uskršnja jajca su već polupana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.