Miodrag Bulatović ih je zvao ljudi sa četiri prsta.
Ljudi bez domovine. Često i bez papira, sa poreklom koje nikome nije potrebno. Mi ih znamo kao migrante, emigrante ili imigrante svejedno, zavisi samo iz koje se države gleda, azilante, rasejane, izbegle, apatride, nevidljive. Koloniste. Gastarbajtere. Pečalbare. Za odabrane postoji šifra "odliv mozgova".
Poslednjih dana jedna duga kolona emigranata i šest stradalnika u Sibiru upotpunili su crnu hroniku nasilnih odlazaka. Duge kolone su mahom Albanci koji sa Kosova preko Srbije odlaze put zapadne Evrope.
Šest stradalnika je šest građevinskih radnika stradalih u požaru u Sibiru.
Vrlo je verovatno da će se mnogi naći u čudu otkud direktna veza između armije mladih i manje mladih sa Kosova koji ostavljaju sve što imaju - ili još bolje, sve što nemaju - sa šestricom radnika. Ali veza je više nego očigledna - i jedni i drugi su napustili svoje domove u potrazi za boljim životom i sigurnijim hlebom.
Privremeno ili stalno ne menja stvar; bitno je da i jedni i drugi tamo gde su rođeni, gde su se školovali i živeli, nisu mogli da prežive od svojih 10 prstiju. Hladna sibirska zima i zlehuda sreća su udesile da se šestorica radnika kući vrate u kovčezima. Verovatno će i deo onih 50.000 ili 120.000 Albanaca okončati život na sličan ili neki drugi način, daleko od kuće, prijatelja, rodbine.
Ljudi stalno odlaze. Iskustvo kaže da jedne vodi žeđ za avanturom, druge žudnja za uspehom; treći idu trbuhom za kruhom. Razlog za beg može biti neuzvraćena ljubav. Ili porodične razmirice, pa i zločin. Bliska i dalja prošlost ovih prostora obiluje i nevoljnicima koji su bežali pred puškama i tenkovima dojučerašnjih komšija, prijatelja i rođaka, no vratimo se mirnodopskoj bežaniji: često su uzroci odlaska višestruki, ali najčešće je to puko preživljavanje.
Ne ide se samo preko granice, legalno ili ilegalno - prve na redu su unutrašnje migracije. Mladi sa sela i iz manjih mesta idu ka većim gradovima; pojedinci se nekako i snađu, udome, ambiciozniji, vredniji i bezobzirniji steknu stan u širem ili strogom centru, ali porodice u begu naseljavaju rubove, prigradska staništa. Ozbiljni demografi u Srbiji predviđaju da će se u narednih nekoliko decenija Beograd i Novi Sad praktično spojiti, pošto pridošlice šire gradove, popunjavaju nekadašnje njive najčešće ilegalnim kućicama.
Sledeća stanica, sad ne samo pridošlih iz provincije, nego i matičnih građana velikih gradova su još veći gradovi "preko". Ili privremeni poslovi u Africi, Sibiru, Švajcarskoj, Australiji, Kanadi, svuda gde ima bilo kakvog posla.
Kosovo, kaže nepouzdana statistika, samo od avgusta je napustilo tih 50.000 ili 120.000 ljudi. Srbija - bez Kosova - već dve decenije godišnje gubi 30.000-35.000 stanovnika. Političari obično kažu da je to posledica bele kuge, smanjenog nataliteta. I delom su u pravu. Drugi deo kriju kao zmija noge; migracije koje na demografiju utiču podjednako pogubno kao i bela kuga. Zemlju napuštaju ljudi u punoj snazi, često školovani i, naravno, u tzv. reproduktivnom dobu, oni koji rađaju. Ili bar mogu da stvaraju potomstvo. I rađaju, male Nemce, Amerikance, Kanađane, Šveđane, Engleze... Nemce i ine po državljanstvu, ne po naciji.
Ako se iko vraća, to su stariji ljudi koji dođu posle dugog gastarbajterskog života u zavičaj da umru. Pridruže se onoj užasavajućoj statističkoj stavci "dvočlana i jednočlana domaćinstva". Po popisu iz 2011. u Srbiji je upravo takvih domaćinstava najviše i najčešće je reč o staračkim domaćinstvima. Precizne brojke kažu da je te popisne godine bilo 434.548 domaćinstava u kojima su žitelji stariji od 65 godina, njih 278.121 su jednočlana domaćinstva, a 153.969 samci, sami ili udvoje.
Ima ih i u selima, na planinskim čukama, u krajinama, Šumadiji i Pomoravlju, plodnoj Vojvodini, ali i u Šapcu, Beogradu, Kraljevu... Žive na rubu egzistencije, pogleda uprtog u daljine u kojima im žive deca i unuci.
U ukupnoj populaciji Srbije samačkih domaćinstava je bilo čak 555.467, petina ukupnog broja. Tri godine posle popisa još ih je više - naprosto iz godine u godinu sve ih je više. To su mladi ljudi i ljudi na pragu srednjeg doba, neoženjeni muškarci i neudate žene, razvedeni muškarci i razvedene žene. Bez dece, sa sve manje izgleda da ih imaju.
Ova statistička stavka smanjuje se samo na jedan način - migracijama, odlaskom u tuđinu.
I nije Srbija usamljena na Balkanu; beže ljudi i iz Slovenije i Hrvatske, iz Crne Gore, o Makedoniji i BiH da ne govorimo. Eto, beže i sa Kosova. Nezavisnost, za njih neupitna, nije uspela da ih nahrani. Baš kao što ni Srbija koja više nije na kolenima, već je uvažena u svetu, na Istoku i Zapadu, kako to vole zvaničnici da kažu, ne uspeva da othrani svoju decu i zadrži ih. Šest radnika stradalih u Sibiru pod šifrom građevinci, delom i nisu građevinci, ali postali su to silom prilika jer su samo tamo daleko, na nekom gradilištu u zemlji snega i leda, mogli da zarade novac i prehrane porodice, odškoluju decu, neguju i dostojanstveno sahrane roditelje. Oni su hteli da se vrate.
Ima ova gorka priča još jedan zabrinjavajući ugao, ko ne veruje neka pročita komentare čitalaca na sajtu B92 na tekst "Istorijski egzodus 100.000 ljudi" (http://www.b92.net/info/vesti). Prvo što će uočiti je vapaj mladih ljudi koji su prinuđeni da odu u potrazi za boljim životom. Drugo je da ih uopšte ne dotiče sudbina drugih koji to isto moraju da čine, a najblaža kvalifikacija je "šta me briga za Albance". Ima i apsolutne amnestije Slobodana Miloševića, nebuloznih istorijskih paralela i još koječega, što bi svakog normalnog čoveka moralo da zabrine.
Samo nema saosećanja.
Danas su to Albanci, Kosovari i Šiptari, kako ih većina Srba zove. Juče, danas i sutra, zapravo uvek, to su Romi. Nema milosti ni prema starijima koji nikako da umru i ostave slobodno radno mesto, najbolje u državnoj službi. Onda slede žene koje zauzimaju radna mesta muškarcima... Bolje da ne nastavljamo.
Šest u požaru stradalih radnika zaslužuje svu pažnju koju su im mediji ovih dana posvetili. Zaslužuju i dan žalosti koji je država proglasila. Bar toliko im je dugovala. Ali, još više pažnje zaslužuje pitanje zašto su morali da odu tako daleko? I koliko njih, nas, naše dece će odlaziti na put bez povratka? Zar zaista menja stvar što je neko Albanac koji beži sa Kosova ili Srbin koji beži iz Srbije? Za one sa kojima će živeti oni su isti - neželjene pridošlice iz šupka Evrope. Ljudi sa četiri prsta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.