Poslednja vest kaže da će iznutra i spolja oslikani voz koji već danima budi duhove i raspiruje strasti Beograda, Prištine, regiona, pa i dela međunarodne zajednice ovih dana saobraćati između Kraljeva i Požege.
Neće mu biti to stalna relacija, voziće sporim srpskim prugama i između drugih mesta s ove strane administrativne linije, gledano iz Beograda, granice, gledano iz Prištine.
Moguća redovna linija Beograd - Severna (Kosovska) Mitrovica biće uvedena krajem januara ukoliko se pokaže isplativom. Ako je bude, putnike će prevoziti normalan voz, sličan onome koji već godinama bez ikakvih problema i političkih rampi dva puta dnevno saobraća od Kraljeva do Mitrovice.
Da li ovo solomonsko rešenje, Pirova pobeda ili jedini logičan ishod jedne teške konfliktne situacije u kojoj je oružje prilično zveckalo, na sreću samo verbalno?
Odgovor je - tri u jedan i to za obe suprotstavljene strane. Nesumnjivo da se sve znalo i pre subote, 14. januara, kada se sa Glavne železničke stanice u Beogradu pompezan vanredni voz pompezno uputio ka Mitrovici. Spolja oslikan parolom "Kosovo je Srbija" na dvadesetak jezika i lepim bojama srpske zastave, poseban voz nije mogao imati zacrtani vozni red bez velikih nereda. Nisu mu mogle pomoći ni sve ikone kojima je oslikana unutrašnjost.
Prosto, naprosto, realni odnosi su takvi da je Priština naum Beograda da posle dve decenije na takav način normalizuje železnički saobraćaj mogla shvatiti samo kao provokaciju. Na koju je odgovorila mnogo neodmerenije - angažovanjem specijalnih policijskih snaga ROSU sa dugim cevima da odbrane teritorijalni integritet Kosova! Od jednog, istina neobičnog voza, ali ipak samo voza, makar prepunog političkog naboja i frustracija.
Možda je agilni direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić mislio da će očekivana žestoka reakcija Prištine biti dovoljna da anulira izazov. Može biti i da su i on i njegovi nadređeni pomislili (naivno?) da će promotivni voz bez problema stići do pred Mitrovicu i dokazati ono što postaje sve manje dokazivo - da je Kosovo zaista deo Srbije, makar na severnom kraku.
Možda, ali teško je verovati u to. Uostalom, liniju koja se s one strane tretira kao granica, često ne mogu proći ni najviši funkcioneri Srbije, uključujući samog Đurića, premijera Aleksandra Vučića i predsednika Tomislava Nikolića, pa kako bi to mogao jedan onako i onoliko transparentan voz, praćenom obiljem kamera? I vozu je, kao i njima, potrebna dozvola za ulazak na kosovsku teritoriju, a Priština tu dozvolu nije dala, štaviše i pre prvog piska lokomotive je tražila da se voz zaustavi. Ne u Raški, već u Beogradu.
Incident je, međutim, umesto snage političkih suparnika i pregovarača belodano otkrio svu krhkost odnosa u ovom delu regiona. Uz to, kako tvrdi jedan od najboljih poznavalaca ovdašnjih prilika i neprilika Dušan Janjić, geostrateške i geopolitičke interese i pretenzije međunarodne zajednice, opet sve izraženije politički podeljene na ruski istok i američki zapad.
U toj igri velikih, Srbija i Kosovo su, ma koliko veliki i važni u sopstvenim očima, tek pioni, piončići koje majstori pomeraju kako žele. To su jasno pokazale i prve i potonje reakcije Evropske unije, NATO-a, SAD, Rusije. Prve reakcije su, podsetimo, da je voz interna stvar Beograda i Prištine i da se sve mora rešiti u pregovorima. Potonje da Priština ima pravo da angažuje specijalne jedinice ROSU, kada je zapadni stav u pitanju, ali i da ROSU nema šta da traži na severu, kad je reč o ruskom stavu.
Taknuto - maknuto, šahovski rečeno, a sve je isto kao i pre 14. januara, možda samo malo zaoštrenije i napetije. Između Srbije i Kosova i unutar njih.
Ako je iko u ovom opasnom igrokazu zaradio majušno pozitivno brojanje, to je premijer Vučić, koji je u poslednjem trenutku povukao kočnicu, ne dozvoljavajući da voz stigne do opasne, naoko nevidljive rampe. Uz to je naveo svog višedecenijskog najbližeg saradnika i političkog prijatelja, predsednika Tomislava Nikolića da pri kraju mandata - zazvecka oružjem. Nikolić je, naime, prateći dramatični javni premijerov zavet da Srbija neće dozvoliti Albancima da na Kosovu opet ubijaju Srbe, bio pripravan da kao vrhovni komandant angažuje Vojsku Srbije i ostale oružane snage i uputi ih na Kosovo!
Figurativno, naravno, jer i predsednik i premijer znaju dobro da to, prosto, nije moguće. Ne dozvoljava Rezolucija UN 1244 na koju se svi pozivaju, ne dozvoljavaju briselski sporazumi i pregovori, a nadasve ne dozvoljava život; vojni prelazak administrativne linije bio bi objava rata. Ne (samo) Kosovu, koje Srbija naravno ne priznaje, već međunarodnim snagama stacioniranim tamo, a to su vojno NATO, politički EU i SAD.
Srpskim političkim patriotama prethodni redovi će sigurno delovati kao veleizdaja, ali pre potezanja ubojitih reči trebalo bi da razmisle ko bi u tom novom nezamislivom ratu sve i šta izgubio? U prvom redu koliko bi ponovo ljudi poginulo, koliko zauvek otišlo pred nadolazećim vihorom? Sa obe zaraćene strane. I šta bi, sem smrti, bio konačni ishod? Izvesno, stopiranje teško otpočetih pregovora, za šta mnogi i u Beogradu i u Prištini navijaju bučno, često samo iz poslovičnog inata i lukrativnih interesa, ali to bi za Srbiju značilo konačan gubitak bilo kakvih prava i na severu Kosova. Ionako vrlo skučenih.
Za ono malo preostalih kosovskih Srba bilo kakav rat bi bio novi pakao.
Sreća u nesreći je još mala verovatnoća da bi politički zapad i istok, zabavljeni svojim nemalim brigama, imali ozbiljnog razumevanja za nove ratne igre na Balkanu. Izuzev ako im ne zatreba poligon. Ali, ako im zaista usfali prostora za testiranje svojih političkih i vojnih moći, onda će i administrativne linije i sve nove balkanske granice biti vrlo porozne.
Druga ili možda i prva najvažnija poslednja vest je da se Srbija neće priključiti američkim sankcijama uvedenim predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku. To je, kako reče premijer Vučić, nezamislivo. I jeste, bez obzira na moguća politička neslaganja; uostalom, Srbija i Srpska imaju tesne specijalne veze, a Dodik pasoš Srbije, koji će, kako je najavio, ubuduće koristiti umesto pasoša BiH.
Ono što dve vruće političke vesti tesno vezuje jesu međunarodni dokumenti koje Srbija i Kosovo, s jedne strane, Srpska, BiH i Srbija, s druge, moraju poštovati: pomenuta rezolucija 1244 UN i, dabome, Dejtonski sporazum za čije kršenje Vašington tereti Dodika. Ti dokumenti koji su odredili dobar deo posleratnog života na Balkanu, makar u praksi već prepravljeni, konačno se mogu menjati samo na dva načina - pregovorima ili ratom. Posle kog opet idu pregovori.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.