Za one koji su zaboravili nekada obaveznu školsku lektiru - posle stiha "'rani sina, pak šalji na vojsku" sledi "Srbija se umirit' ne može". Rodoljubiva poruka iz "Boja na Mišaru" iz doba oslobađanja Srbije i Crne Gore od viševekovne otomanske ili osmanlijske, svejedno, vladavine kao da ponovo postaje aktuelna, ne samo s ove strane Save, Dunava, Drave, Drine i Ibra, nego po dobrom delu bivše Jugoslavije.
S tim što se još ne zna ko će šta i od koga oslobađati.
Ali, za svaki slučaj Srbija se naoružava, Hrvatska se naoružava, Kosovo se naoružava u potaji i posle dugih cevi napokon će dobiti vojsku, Republika Srpska će verovatno vratiti svoju vojsku ili bar pokušati to da učini da bi nekog narednog 9. januara parada bila potpuna, Crna Gora ode u NATO, Makedonija se nada da će, uprkos nedaćama koje je lome, dobiti zeleno svetlo za Severnoatlantsku alijansu...
Vojne vlasti u Srbiji popisuju ljude i pokretnu imovinu koja bi mogla biti rekvirirana u vanrednom stanju. Kažu, to je uobičajen posao koji se svake godine radi da bi se mogla utvrditi borbena gotovost u slučaju opasnosti ili, daleko bilo, oružanog napada na zemlju.
Možda su u pravu, ali izgleda da je ove godine ta uobičajena aktivnost neuobičajeno živahna, ako je suditi po zbunjenosti brojnih vlasnika teretnih i drugih teških i vojno upotrebljivih vozila, te stalnim pozivima mladićima koji su postali punoletni da se odmah, pod pretnjom kazne, jave u ranije vojne odseke. Radi evidentiranja.
U Hrvatskoj je na snazi vraćanje redovnog vojnog roka, u Srbiji se o tome još odlučuje na posebnoj radnoj grupi i sve je veća verovatnoća da će mladi regruti uskoro opet pevati "Rado Srbin ide u vojnike". Iako je, kako tvrde vojni stručnjaci, dobro obučena profesionalna vojska efikasnija nego priučena. Iako je obavezan vojni rok, kako reče premijer Aleksandar Vučić, skup.
Skup je i remont rashodovanih ruskih i beloruskih migova, koji će u zemlju stići uoči predstojećih predsedničkih izbora, pa se novac daje neštedimice. I za raketni sistem koji Minsk ustupa Beogradu, iako je sve u tom bratskom rusko-beloruskom poklonu baš kao u starom vicu - džabe je uvek najskuplje.
Sve ovo napred nabrojano su delići slagalice koja se teško može nazvati mir i stabilnost, što je mantra koju kurtoazno ponavljaju gde god stignu zvaničnici Beograda, Zagreba, Sarajeva, Prštine, Banjaluke, Skoplja, Podgorice. Paralelno uz strasne uzvike da nikad više neće dozvoliti ubijanje naroda.
Svog, razume se.
Pre suvišnih izliva patriotizma i zlovolje prema defetistima i pacifistima, valja reći da bi zaista bilo nesmotreno u ovim vunenim vremenima na Starom kontinentu kazati: ne treba nam vojska, ne treba nam naoružanje, mi nećemo da ratujemo. Nesmotreno, pa i iluzorno, posebno na ovom parčetu Starog kontinenta gde se još čuje zveket iz poslednjih krvavih ratova. I gde svakim danom, na svim mogućim i nemogućim relacijama pukne još poneki šav tog teško skrpljenog mira i klimave stabilnosti. I gde se, zbog znamenitog geografskog položaja, prelamaju i mnoge krize koje nemaju direktne veze s unutrašnjim balkanskim problemima, poput migrantske.
Napokon, ne sme se smetnuti s uma ni novo opasno nadgornjavanje moćnika s političkog i geografskog Istoka i Zapada i njihove igrice, u kojima je Balkan tek jedan žeton. Žetončić koji valja iskoristiti u (ruskom?) ruletu ili pokeru.
No, baš zbog osetljivosti i tih naših međusobnih odnosa i tih spoljnjih okolnosti, zveckanje oružjem bi moralo biti barem tiše, manje transparentno, kako se to politčki korektno kaže, manje preteće. Nije ovo područje tek onako dobilo kolokvijalni naziv bure baruta, a i sami smo savremenici istine da je, kad iskrica plane, teško izbeći eksploziju.
Posebno ako je prate teške reči, koje bude razne zanose. Recimo, taj za odsluživanjem obaveznog vojnog roka.
I ozbiljna istraživanja javnog mnjenja i učestale površne ankete u Srbiji pokazuju da je ubedljiva većina građana, posebno najmlađih vojnih obveznika, rada da se obavezna uniforma vrati, a dobar deo medija im pothranjuje ideale evociranjem uspomena i kojekakvim statistikama o snažnoj vojnoj sili i najboljim ratnicima na svetu, ili bar u svetu oko nas.
Oni nešto stariji, pred TV kamerama, sa setom pričaju kako su služili u počivšoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji, a zaboravljaju kako su se potom parnjaci iz različitih, a još češće iz istih mesta, efikasno ubijali i klali, pomalo zahvaljujući veštinama stečenim u istoj toj JNA, više podstaknuti zapaljivim rečima političara. Koji su opet vaskrsli na vlasti i osokoljeni overenom narodnom voljom voljni su da isti taj narod sokole da ljubi uniformu i oružje.
Devojke i majke, kao i obično uzdržanije nego momci i očevi kad je stvarno i priželjkivano vojevanje u pitanju, ipak ne kriju da su omladini potrebne čvrsta ruka, disciplina i odgovornost, koju im, gle čuda, samo vojska može dati! Kao da je vojska škola života, a ne škola moguće smrti i kao da je neki tamo oficir dužan i voljan da ispravi sve što je propušteno u odgajanju i vaspitavanju tih regruta.
Istovremeno dok se taj film vrti, hiljade, desetine hiljada mladih napušta Srbiju, beži s Balkana. Ne samo najškolovanijih i najpametnijih, mada su oni na čelu te neiscrpne kolone koja bi umesto remontovanih migova jasan politički i društveni mig da će ovde napokon život nadvladati smrt. Ekonomsku i stvarnu. Ali, njih nema ko da čuje, a i što bi ih slušao kad više nisu ovde? Ovde su oni kojima "Boj na Mišaru" nije epopeja o željenoj i skupo plaćenoj slobodi, već pozivnica na bitku.
A ako nekim slučajem bitke ponovo bude, novi regruti će, kao i njihovi očevi i dedovi i pradedovi, u nju ići goloruki; stotine miliona dolara i evra, ubačene u migove umesto u obrazovanje i privredu, Vojsku Srbije i Srbiju samu mogu učiniti moćnom samo u sopstvenim očima i možda ponešto u očima prvih suseda. Koji su, po istom šablonu, sami sebi najmoćniji, s tim što neki od njih već imaju ili će imati zaleđe čiju smo snagu svi dobro osetili devedesetih. I protiv koje bi se čudnovati oružani mig-savez Rusija, Belorusija, Srbija, teško mogao izboriti, čak i kada bi morao. Mada je preciznije reći morala. Srbija, jedno od retkih ostrvaca u NATO-moru.
Ovo poslednje nije pobuna protiv vojne neutralnosti, niti poziv na pristupanje Alijasi, tek činjenica koju niko ne bi smeo prenebreći i koja svojom surovošću nalaže opreznu upotrebu bojnih pokliča.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.