Kolumne

Razgraničenje

Jelka Jovanović
Jelka Jovanović

Negde na vremenskoj sredokraći između razgovora sa kosovskim Srbima u Lapljem Selu i svetskim biznismenima i vladarima sveta u Davosu, na televiziji veselog imena Hepi predsednik Srbije Aleksandar Vučić kazao je nimalo veselu istinu da nam (Srbiji) neće dozvoliti ulazak u Evropsku uniju bez jasno rešenog pitanja granica. Sa Kosovom. Sveobuhvatnim sporazumom.

"Kako ćemo da ga rešimo, to je druga stvar. Hoćemo li da ga rešavamo ili nećemo? Narod će svakako na nekom referendumu morati da kaže šta misli o tome", dodao je predsednik.

Moglo se početi i ovako: Negde na sredokraći između ubistva Olivera Ivanovića i samita u Davosu predsednik Srbije Aleksandar Vučić meštanima Lapljeg Sela nije rekao ono što je dva dana kasnije otkrio gledaocima TV Hepi... Moglo bi, ali to je maliciozno iz najmanje dva razloga; na Kosovo je Vučić otišao zbog tenzija izazvanih atentatom na jednog od kosovskih lidera Olivera Ivanovića, pa bi vest o razgraničenju, blago rečeno, dotukla sve koji su predsednika tamo pažljivo slušali. Ljude stalno uplašene za svoje živote i imovinu, sve one koji i dalje žive na Kosovu uvereni da su deo Srbije u svakom smislu, posebno teritorijalno.

Drugi razlog je takođe pragmatičan: da je to izgovorio na Kosovu mogao bi indirektno Srbiju - Srbiju u smislu vlasti, ne građana - dovesti u vezu sa ubistvom lidera Građanske inicijative SDP-a Olivera Ivanovića, koji je bio Vučićev politički protivnik.

Verovatno postoji još sijaset običnom svetu nedokučivih razloga što je glavni pregovarač Srbije u briselskom dijalogu sa Kosovom odlučio baš u ponedeljak uveče i baš na mestu koje se ne može nazvati najpriličnijim da kaže ono što manje-više svi znaju odavno - da je došlo vreme za konačno rešenje i da je ključni deo tog rešenja granica.

Da li je, kako dobro upućeni govore nezvanično, uz obećanje o prijemu Srbije u EU 2025. godine stigao i hatišerif ili je još reč o diplomatskim "natuknicama" evropskih lidera srpskom, ne menja mnogo na suštini; ako ultimatum još nije došao, na putu je, a pomenuti Davos je važna stanica da se razgovara o granici.

Takođe, u ovom trenutku je manje važno hoće li se ona uspostaviti kroz referendum ili odlukom državnog vrha bez referenduma, jer će se u narednih dva-tri meseca, dok Vučić ne kaže svoj predlog - bar tako je obećao u istoj emisiji - Srbija ionako referendumski izjašnjavati "za" i "protiv", svi svesni da je reč o konačnom priznanju kosovske državnosti.

Biće, nema sumnje, to povod da ono što se mesecima nemušto zove unutrašnji dijalog o Kosovu ubrza i učini bar malo javnim i smislenim. A posle tog ni formalni referendum ne otpada, mada bi državni oci trebalo dobro da razmisle pre nego što ga raspišu i formulišu pitanje. Prosto, ovde je po pitanju Kosova već bilo referenduma i nijedan se nije pokazao kao valjani putokaz, štaviše bivalo je suprotno ponudi vlasti i očekivanjima naroda. Ako baš hoćemo i malo malicioznosti - pre dve decenije referendumsko "ne" tuđoj nozi na našoj zemlji pretvorilo se u višedecenijsku maltene okupaciju jednog njenog dela. Kosova ili ako se držimo Ustava, Kosova i Metohije.

I ubrzo je uspostavljena linija koja i fizički razdvaja Srbiju i Kosovo.

Sada je pitanje samo gde će ta granica biti? Da li tamo gde je tada povučena pod imenom administrativna linija ili će se predložiti etnički kompaktnija linija koja se u političkoj teoriji i praksi zove razmena teritorija? I ko će proceniti koje je rešenje celishodnije i ko će položiti zalog da je baš to rešenje manje loše i manje opasno od neponuđenog?

Šta god ko drugo da kaže nije u pravu jer se sve svodi upravo na jedan od ova dva puta; Kosovo i Srbija u sadašnjim granicama ili Kosovo i Srbija sa nešto izmenjenim linijama razgraničenja koje će obuhvatiti delove teritorije gde je stanovništvo etnički nadmoćnije, odnosno jug Srbije za sever Kosova.

Da ne bude zabune - isto se pitanje postavljalo pred sve vlasti Srbije od Kumanovskog sporazuma 1999, potpisanog posle bombardovanja tadašnje Savezne Republike Jugoslavije zbog, podsetimo iako to nikome nije milo, represije srpskih vlasti nad većinskim albanskim stanovništvom Kosova. Čiji su lideri, podsetimo i na to, višedecenijski san o sopstvenoj državi tada dosanjali. Uz mnogo žrtava s obe strane.

I odgovor svih vlasti u Srbiji je bio da "nije vreme" pa se do pravog vremena ustupao mic po mic deo državnih ingerencija. Ne teritorije, ona je već data, nego ingerencija. Nevoljno, naravno. Poslednji deo tog procesa je Briselski sporazum potpisan 2013, koji je i danas tajna za većinu. Ne u smislu tačaka koje su potpisane, već načina na koji će biti sprovedena primopredaja državnih nadležnosti.

I nije zgoreg podsetiti da je Vučić i tada govorio o referendumu, ali omeđenom na izjašnjavanje kosovskih Srba i pitanje "da li ste za sporazum (ili ne)", bez mogućnosti da odlučuju o tome "da li Kosovo treba da ostane u Srbiji?" Referenduma tada nije bilo, državne institucije su parafirale sporazum, prihvatila ga je, uz nešto očekivanog negodovanja, i većina opozicionih stranaka proevropske provenijencije.

Bilo bi, naravno, mnogo bolje da je predsednik Srbije ovog puta izbegao mantru o referendumu i čudne televizijske monologe i upravo Narodnoj skupštini Srbije izložio precizno kako stvari stoje. Tamo ne samo da ima nadmoćnu poslaničku većinu, već i tada manje-više neupitnu saglasnost opozicionih poslanika iz korpusa koji se označava pridevima demokratski i proevropski.

Takođe, nema sumnje da je znao i za najnovije istraživanje javnog mnenja po kom je posle mnogo meseci ponovo natpolovična većina građana za evropske integracije Srbije, što je ako ništa drugo dobar argument da se jasno izlože i uslovi tog opredeljenja. A o njima smo na istom ovom mestu pisali pre samo nekoliko sedmica, podsećajući na sedam nemačkih zahteva Srbiji ispostavljenih tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću, dakle pre nego što je Vučić došao na vlast, postavljenih i nikad povučenih. Štaviše, iako ih je zvanična Srbija nekako "zaturila" ovih pet godina, oni su Briselskim sporazumom prihvaćeni.

Sada valja biti mudar i pragmatičan i izbeći žrtve. Ljudske. A to se može samo ako se zaborave teške optužbe i obećanja tipa "za tri sata ćemo zauzeti sever ako Albanci pokušaju da ga uzmu". Koje Vučićevi poslanici i omiljeni tabloidi već naveliko plasiraju. 

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije