Šta je razgraničenje koje je poslednjih sedmica postalo najčešće pominjana reč u srpskim medijima, a polako se pretvara u veliku kletvu. Reč je, naravno, o razgraničenju Kosova i Srbije, ali niko živi još ne zna da li se radi o pretvaranju sadašnje administrativne linije u graničnu, o podeli Kosova i/ili o razmeni teritorija ili nečem još neviđenom. I sva je prilika da se neće znati još neko vreme iako svi o tome naveliko pričaju.
Potpuni nonsens je da su po pitanju razgraničenja opasne političke busije već zaposednute, posebno unutar Srbije, iako se ne zna šta će se događati u narednim mesecima, pa i godinama.
Razgraničenje je, nema sumnje, jedan od zahteva međunarodne zajednice kao deo trajnog rešenja kosovskog pitanja, odnosno onog najavljenog sveobuhvatnog sporazuma za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova. Takođe je nesumnjivo da postoje različita gledanja najvažnijih svetskih igrača na političkoj sceni, Moskve, Brisela, Berlina i Vašingtona, a nikako ne bi trebalo zanemariti Peking, ali svi su manje-više voljni da prihvate rešenje koje postignu Beograd i Priština. S tim što je Berlin u liku kancelarke Angele Merkel rezolutan da na Balkanu više nema prekrajanja granica, a Moskva se zalaže za dogovor koji je u interesu Srbije.
Problem je, međutim, što Beograd i Priština, bar ne da se zna, ne pregovaraju o osetljivom pitanju razgraničenja, a i kada predstavnici dve strane naveliko govore, jasno je da su im mišljenja suprotstavljena - za zvanični Beograd je Kosovo Srbija bez granice između centralnog dela i tzv. južne pokrajine iako ne mogu tamo bez "ausvajsa", dok je za Prištinu Kosovo - republika, država sa jasnom granicom prema severnom susedu.
Istina, koketira se i tamo i ovde sa terminima kao što su podela i razmena, ali bez zvaničnih predloga, ako se izuzmu beogradske aspiracije na sever Kosova i prištinske na jug Srbije. U ovom krugu verbalnog razgraničenja najdalje je u "konkretizaciji" otišao kosovski predsednik Hašim Tači sa idejom o referendumu za pripajanje tzv. Preševske doline Kosovu. Prema njegovim rečima, "korekcija granice i priključenje Kosovu Preševa, Medveđe i Bujanovca, konačno briše san Srpske akademije nauka i umetnosti o podeli Kosova i stvaranju Republike Srpske na Kosovu".
Srbija se, pak, nada da će se davno pokrenuta i bezmalo toliko dugo blokirana briselska priča o stvaranju Zajednice srpskih opština ostvariti na način koji će za četiri opštine na severu obezbediti autonomiju. "Pikira" se za status sličan Srpskoj, ali bi svaki vid autonomije bio prihvatljiv.
Naravno, bez ustupanja Preševske doline. I sa konačanim ustupanjem šest opština južno od Ibra.
Sve ovo, sem referenduma koji je praktično bez izgleda, moglo se napisati pre pet godina, pre tri, početkom ove. I pisalo se, sa manjim odstupanjima, ali nikada ovoliko napadno i koloritno, a istovremeno maglovito. Ta navala izjava, najverovatanije, najavljuje da je došlo vreme da se stvari zaista pokrenu s mrtve tačke.
Otuda, opet najverovatnije, žestoka salva napada na sve u srpskom politčkom biću koji se protive razgraničenju. Najisturenije mete su vladika raško-prizrenski Teodosije, koji se javno suprotstavio podeli Kosova, što je i inače stav Srpske pravoslavne crvke koja se zalaže za zamrzavanje konflikta, odnosno status quo. Na listi sledi otac Sava Janjić, pa opozicioni lideri Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Saša Janković i Boško Obradović, te kosovski političari Rada i Momčilo Trajković. I, naravno, neizbežne "arhizdajnice" Nataša Kandić i Sonja Biserko. Tek da se spisak proširi.
I ne bi bilo problema - čak bi se razmena stavova i argumenata mogla shvatiti kao deo onog prošle godine pokrenutog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, odnosno KiM, da đavo nije odneo šalu. Naime, u javnom pismu podrške Aleksandru Vučiću deset gradonačelnika opština sa srpskom većinom na Kosovu, ni manje ni više nego su zapretili protivnicima. "Ako do rešenja ne dođe zbog štetočinskog delovanja gorepomenutih, mi ćemo biti prinuđeni da ih potražimo u njihovim kućama i vilama i da ih upitamo zašto su to uradili srpskom narodu", obećali su gradonačelnici.
Jasno je, dabome, zašto prvi ljudi Severne Mitrovice, Zubinog Potoka, Zvečana, Leposavića, Gračanice, Štrpca, Raniluga, Novog Brda, Klokota i Parteša podržavaju Aleksandra Vučića, on nije samo predsednik Srbije, već je pre svega njihov partijski lider. Uostalom, to se i nedvosmileno potvrđuje u pismu: "Ako sada odustanete od borbe koja za nas znači život na Kosovu i Metohiji, to će biti najveći istorijski poraz našeg naroda u novijoj istoriji Srbije i ujedno najveća pobeda naših neprijatelja i njihovih domaćih poltrona", te da Vučićeva borba uliva veru da nisu sami, da Srbi na severu nisu uzalud branili svaki pedalj od najezde ekstremista i da Srbi na jugu nisu uzalud hrabro opstali na tim prostorima i napokon "ovim pismom želimo da vam poručimo da smo svesni bremena koje nosite i da neretko iz nemoguće situacije pokušavate da izvučete najviše, i zato vas uveravamo da ćemo svako rešenje do kojeg dođete, koje bi značilo više prava za Srbe, svi mi podržati, pa bilo to razgraničenje, korekcija ili nešto treće".
Dakle, jasno je što ga podržavaju, mada se iz pisma vidi da im nije jasno da je sudbina Kosova zapečaćena davno, a dva su je koca konačno pribila tu gde jeste - potpisivanje Kumanovskog sporazuma 1999. posle bombardovanja SRJ kad su na vlasti bili Miloševićevi socijalisti i Šešeljevi radikali (kao i danas samo sa obnutim rolama moći i politički modifikovani), te samoproglašena nezavisnost Kosova devet godina kasnije (kad su vlast delile Tadićeve i Koštuničine demokrate, DS i DSS, sa Dinkićevim G17 plus uz podršku Dačićevih socijalista).
Upadljivo je, dalje, da je gradonačelnicima svejedno koje će rešenje biti postignuto - potvrđivanje sadašnje granice, korekcija ili nešto treće - podela ili razmena teritorija i stanovništva ili i sam zamrznuti konflikt. Sve dok o tome računa vodi Vučić, iako bi bilo logično očekivati od nekoga ko upravlja opštinama na Kosovu da ima sopstveni stav i da ga, bar u javnom obraćanju, zastupa. I da se konsultuje sa narodom. Ako ništa drugo, moguće rešenje razmena teritorija znači de facto priznanje Kosova kao potpuno ravnopravnog učesnika u postupku, makar to Vučić, gradonačelnici i ini do kraja života negirali.
I, da ne zaboravimo, svaka promena spoljašnjih granica Srbije zahteva referendum na celoj njenoj teritoriji - što bi po stavu Beograda o jedinstvenoj Srbiji moralo da uključi i kosovske Albance.
No, ništa od sveg toga nije na agendi gradonačelnika i Srpske liste; oni su sudbinsko pitanje kosovskih Srba sveli na razgraničavanje i razračunavanje na Vučićevim oponentima i to na principima koje je onih devedesetih naveliko koristio Milošević (po ugledu na Titovu praksu) - pisma podrške i javne prozivke. Nedostaju samo mitinzi koji su devedesetih bili uvod u konačni raspad i potom bombardovanje SRJ kao kontrameru na tadašnje etničko čišćenje Kosova, odnosno proterivanje stotina hiljada Albanaca.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.