Početkom septembra priča o Stefanu Simiću (18) iz Mola zaprepastila je javnost. Reč je o mladiću, tek malo većem od dečaka, koji se obesio zbog toga što nije imao novac za mesečnu pretplatnu kartu za autobus kojim bi išao u školu. Zaprepastila, a onda, kao i sve ostalo, posle nekoliko dana, Stefan je zaboravljen. Zaboravljeno je i što je digao ruku na sebe.
Ako je poređenje ikako moguće, još je gore prošao radnik Fabrike šinskih vozila "Goša" iz Smederevske Palanke D.M. (57), koji se prošle sedmice obesio na radnom mestu. Bolestan, sa 15-20 neisplaćenih plata, bez zdravstvene knjižice, izabrao je bržu smrt. To što je fabrika mesto poslednjeg čina, jasno pokazuje šta mu je i ko mu je pojeo život.
Direktor se posle tragedije povukao na sigurno, u Slovačku, kod vlasnika.
Suočeni sa stvarnom smrću jednog od njih i besmislom rada bez zarada, radnici nekadašnjeg jugoslovenskog giganta u utorak su otpočeli štrajk. Nekima umiranje na rate traje već 40 meseci, koliko ni dinara nisu dobili za svoj rad, drugima nešto kraće jer im kapne 10-15 odsto plate tu i tamo. Štrajkači, strpljivi preko svake razumne mere, sada traže i zaostale plate i odgovore na pitanja među kojima je prvo kako je "Goša" propala, a oni završili u bedi?
Najveći deo fabrike, koja je nekada upošljavala hiljade radnika, privatizovan je 2003. godine, kako se dugo verovalo, vrlo uspešno; čak su jedno vreme bili vodeći izvoznici Srbije. Naravno, posla nije bilo za hiljade radnika, već za stotine, ali to je bolje nego ključ u bravu.
Onda je nastupila svetska ekonomska kriza, novih poslova nije bilo, stari su otkazivani ili nenaplaćivani, pa je prema dostupnim podacima račun fabrike u blokadi od 2012; zaposleni su i tada štrajkovali, ali boljitka nije bilo. U međuvremenu je ostatak imovine prodavan, kako je osnovano sumnja često u mutnom, pa su i dvojica čelnika dospeli 2013. pred sud.
Fabrika i zaposleni u njoj su od 2012. u predugom sudnjem danu. Radnici, dabome, krive slovačkog vlasnika i menadžment, a menadžment upire prstom u državu. Te 2012. tadašnji ministar privrede Mlađan Dinkić obećao je brzu pomoć države u suočavanju "Goše" s narastajućom krizom. I stigla je u vidu dva ugovora, jednog sa "Železnicama Srbije" za remont vagona, drugog sa "Željeznicama Republike Srske" za nove vagone.
Ti novi vagoni su napravljeni, tvrdi za N1 finansijski direktor Saša Lazić, napravljeni i isporučeni Srpskoj, ali od 22 samo je sedam plaćeno. Navodno, Trezor nije imao para za sve! Remontovani su i vagoni za "Železnice Srbije", ali naplata je išla preko Fonda za razvoj, koji nije priznao fakture za 13 od 16 vagona, pa je zadužio "Gošu" sa 147 miliona dinara, daleko više od miliona evra. I tako to traje od onda, iako vagoni petu godina putuju sporim prugama Srbije!
Šta se sve zapetljalo i ko je kriv ispituje i policija, tvrdi resorna ministarka (resorna za "Gošu", ne policiju), ali pošto je ovde ažurnost istražanih organa odavno poslovična, vrlo je verovatno da će još neki od radnika poći putem D.M. Ako ih u međuvremenu ne pomori glad.
Čitav slučaj, dabome, nije nikakva novina na ovim prostorima, odavno je na delu proces najpoznatiji po sintagmi tranzicioni gubitnici. Bilo ih je na stotine hiljada tokom više od dve decenije hoda Srbije iz socijalizma u kapitalizam. Među njima je i majka Stefana Simića i još mnoge majke, sestre, očevi, stričevi, braća. Mnogi davno zaboravljeni, neki skupljeni u ćoškovima svojih kućica, neki na pločnicima s ispruženim rukama.
Neki su, naravno, preživeli, a ima i onih najmanje brojnih koji dobro žive u dobro privatizovanim nekadašnjim društvenim preduzećima. Ili su, osnaženi otpremninama, umesto bacanja novca na kola i bunde, započeli sopstveni posao.
Sve se to dešavalo, po istom scenariju i sa sličnim ishodima, i u drugim zemljama nekadašnjeg real-socijalizma i onog drugog, našeg autohtonog, samoupravnog, samo što je promena sistema kod većine njih tekla brže; ne broji treću deceniju kao na zapadnom Balkanu. Kod njih su odavno završeni i privatizacija, ali i bankrot i stečajevi onih koji nisu mogli naći kupca ili su dospeli u loše ruke. Ovde je, suprotno, objava stečaja ili aukcijske prodaje stečajne imovine nekog od ranijih uzornih preduzeća i dalje vodeća "oglasna" zarada u novinama. Svakog dana zauzima stranice i stranice.
To dugo iskustvo tranzicione bede učinilo je ljude manje osetljivim na nesreće i nevolje drugih, nesolidarne, pa tragična smrt D.M. i ništa manje tragični životi njegovih kolega i koleginica nisu privukli veću pažnju javnosti. Tek pokoji komentar, beleškica-dve, pitanjce-dva i kraj. Nije ni štrajk osobito važna priča, ionako se stalno negde štrajkuje, a u "Goši" se odavno sve manje radi. Ima i reagovanja koja ne ostavljaju sumnju u krivce, u smislu "dokle su mislili da žive na državnoj sisi"?
Kao da nisu radili, već plandovali. No, to ne sprečava poklonike tvrdog liberalizma u mantri da se svaka roba, pa i radna snaga, overava na tržištu i da tu država nema šta da traži i radi. Pa, ko preživi, preživeo je. Na minimalcu ili bez njega, svejedno, jer se Srbija sa samog vrha reklamira kao zemlja sa najjefitinijom radnom snagom, koja se, pride, doplaćuje pogolemim subvencijama stranim investitorima.
Napokon, smrt nije dobra tema u izbornoj kampanji koja trese zemlju gotovo bez prestanka, a ova predsednička je u galopu uoči nedeljnog finiša. Šta će jedan bedan ljudski život u pričama o nikad boljim dostignućima, milionima, avionima, kamionima, novim radnim mestima i svim srpskim svetinjama? Bolje je prećutati ga glasno, jer bi njegovo pominjanje moglo uzbuniti osetljive biračke dušice koje širom otvorenih očiju gutaju svaku laž.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.