Ko o čemu baba o uštipcima. Više volim o boraniji, pošto je moja pokojna Rajka toliko volela boraniju da je da pitanje: "Baba, šta da ti donesem", uvek odgovarala: "Buraniju!" Verujem da i na levoj obali Drine znaju šta je to i da je to češće buranija nego boranija. Pa, kao i moja Rajka, ja opet o boraniji. Medijima.
Smrt u Parizu
Nema potrebe da ulazimo u detalje, kamere, fotografije i internet su ubedljiviji. Strašna smrt naših kolega i niza ljudi koji su se slučajno zadesili na puškometu zla. Ali, smrt prvih je podrobno opisana, sa krvavim detaljima, uzrocima i povodima. Stradali su na oltaru posvećenosti profesiji koju su izabrali i negovali. Opisujući smrt onih koji nisu šiljili pero na Muhamedu, većina medija na svetu uz "žrtve" dodaje epitet "nevine"; kao da žrtva nije dovoljna sama po sebi. I kao da žrtva ne podrazumeva nevinost.
Ne čine to mediji slučajno, nevinom rečju nevina pokazuju da se ubijeni razlikuju - jedni su zaslužili da budu ubijeni, a drugi nisu, prvi su bili gde treba, a drugi u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Mi na ovim prostorima imamo bogato iskustvo u razlikovanju žrtava i upotrebi reči, pa ne moram više da objašnjavam.
Dakle, u redakciji SATIRIČNOG lista pobijeni su neki ljudi koji su se usudili da kritikuju. Pobili su ih neki drugi ljudi koji uobličenu kritiku mraka i haosa smatraju uvredom svog SIMBOLA. I u odbranu proroka ubijeni ljudi koji su postupali po njegovim pravilima. Ubili su ih navodni zastupnici islama iako svako ko iole nešto zna o veri zna da Muhamed nije odobravao ubijanje bez svrhe. Kao što to ni ostali proroci svih vera ne dopuštaju, a posebno ne ubijanje u odbranu svog LIKA. Ali, sledbenici uvek prevazilaze pastire, a da su tumači bolji znalci od tvoraca svedoče dva milenijuma zla iza nas i u nama. Vera je postala propusnica za pakao na zemlji, a ne viza za raj. I vera je odavno najbolje opravdanje za naše oružje i tuđu smrt. Toliko dobro opravdanje da i crkveni velikodostojnici blagosiljaju i stara i nova zla.
Postoje na ovom zemaljskom šoru i ljudi koji ne veruju u bogove i onostrano, život posle života i silu koja određuje čini; prosti su, veruju samo u druge ljude. Njihov svet se ne deli po liniji obojenih i belih, niskih i visokih, debelih i mršavih, kosookih i ravnookih, Isusovih i Muhamedovih... Deli se po crti dobra i zla. To i većina životinja razlikuje, ali mnogi među jedinim mislećim bićima, kako ljudi sebe vole da vide, to ne raspoznaje, pa stalno iscrtava nove granice. U potrazi za opravdanjem. Komplikovano? Ne. Lično ne bih crtala Muhameda, ne zato što se plašim, najviše zato što ne znam to da radim, a pomalo zbog toga što bezbožnica u meni voli da se njen izbor poštuje i poštuje izbor drugih, pa i uverenje muslimana da se lik proroka ne sme prikazivati. Ali, lako je meni, ja sam izabrala da baratam rečima, ne slikom, i mogu svojim oruđem da naslikam Muhameda strašnije nego moje kolege ilustratori. Mogu i da mu se smejem. I da mu zameram. I da mu se divim. Isto tako mogu da se smejem, zameram i divim se Hristu, Budi, Šivi, Zevsu, Amonu Ra, Afroditi... Mogu i viceve da smišljam, da im prišivam natprirodne osobine (pa bogovi su), niske strasti, alavost, svašta što je u ljudskoj prirodi koja ih je smislila. Mogu, ali to ne radim, draže mi je da čačkam ovozemaljske bogove i božje zastupnike na zemlji.
Preveliki čistunci u našim redovima - novinarskim, a tu smo svi mi koji pišemo, uređujemo, snimamo, fotografišemo, ilustrujemo - kažu da je u redu sprdati se sa svojim simbolima, bogovima, vođama, zastavama, grbovima, pa i žrtvama, ali to ne smemo činiti sa simbolima drugih. Ne razumem zašto. Meni je to isto kao kad nasilnik kaže policiji i sudiji: "Tukao sam svoju (moju) ženu, tuđu nisam taknuo!" Ili nasilnica: "Tukla sam svoje (moje) dete, muža, majku, oca!" Šta tebe briga šta ja u svoja četiri zida radim ako se napolju ili u tvoja četiri zida ljubazno smešim i pristojno ponašam! Kad ne pređe u zločin to je licemerje. I baš kao što neki svoja četiri zida i svoje bližnje koriste kao zabran za svoje zle pobude, tako neki ljudi svog boga koriste da ubijaju druge ljude, muče, siluju, čereče.
Zaboravljaju i veruju i neverujući da bogovi nisu izmišljeni da bi se ubijalo i mrzelo, nego da bi se objasnilo ono što ne znamo i da bi se u ljudima suzbilo zlo i iz njih izvuklo dobro. Bogovi su izmišljeni da bi ljudi imali opravdanje za to da poštuju i vole druge. Zato i ateisti duboko u sebi poštuju veru svih verujućih; veruju da će vera pomoći svima da budu bolji, da čine više dobra i živote boljima. Elem, kao i bogovi, i države su ljudska dela sa svrhom, a problemi nastaju kad se pomešaju kockice pa se zaboravi da su države sekularne i da se sve vlasti - koje rado koketiraju sa Crkvom - ne biraju i postavljaju "odozgo" dekretom nego izborom naroda. A on je sačinjen i od belih, crnih, žutih, malčice crvenih (beli su se potrudili za to); Isusovih, Alahovih, Budinih, Perunovih, neka mi drugi ne zamere što ih ne nabrajam. Jednostavno, od malobrojnih dobrih i loših, a najviše onih koji su istovremeno dobri i loši. Od ljudi. Zato ni bogovi ni države ne smeju da žmure. A medijima je posao da drže otvorene oči.
Masakr u Nigeriji
U Nigeriji su ubijeni mnogi ljudi, ali smrti u Parizu su ih prekrile iako je uzrok isti. Ubijeno je 150, 780, 1.150, 2.000 dece, starih i žena. Bez oružja, uplašenih. Ubijeni su u ime boga, a vrlo je verovatno da su mnogi među njima u istog boga verovali, kao i hiljade pre njih u proteklih nekoliko godina. Čak su imali sreću jer su stradali u trenu, dok su brojne devojčice, žene i dečaci belo roblje. Grozan humor, crni, a belo roblje; njih pripadnici Boko Harama otimaju i prodaju kao što drugi prodaju jagnjad, prasiće i kamile. Trguju njima za sebe i pozivaju se na svog boga, ne mareći što ni bog ni proroci to ne dozvoljavaju.
Ali, grozne smrti u Parizu prebrisale su nigerijske žrtve, a dramatična slika nedeljnog Pariza sa milionima u maršu bez opela je sahranila 150 ili 2.000 mrtvih. I stvarno i u medijima. Ni mediji na ovim prostorima (grozna reč, ali precizna za OVDE gde smo se besmisleno ubijali koliko juče) nisu mnogo pažnje posvetili masovnoj smrti u Nigeriji. Pa i što bi? OVDE se još prebrojavaju, minimiziraju i uveličavaju žrtve, to je naš sport; nije nam dosta 70.000 u Jasenovcu, mora ih biti 700.000; nije nam dosta 2.500 u Srebrenici, mora ih biti 7.800; nije nam dosta 100 u Kravici, mora biti mnogo više, najbolje onoliko koliko priznajemo Srebrenici. Mi smo oguglali na brojeve, to nisu ljudi, to nisu naša deca, naše majke i očevi, to su brojevi u našoj kladionici smrti. I šta nas briga, imamo mi svoje brige i brojeve. I svoje dobošare koji uvek dobuju ono što naše uvo voli.
Pumpa u Beogradu
Dok se svet zanimao Parizom (i nije zanimao Nigerijom) u Beogradu su se zavadile dve sile, velika Evropska unija i mala Srbija. Prvu su predstavljali portparol u Evropskoj komisiji Maja Kocijančić i šef delegacije EU u Srbiji Majkl Davenport, a drugu premijer Aleksandar Vučić. Prvoj je pomogao BIRN, koji se usudio da sumnja u odluke vrha, a drugoj zahuktala političko-medijska mašinerija u liku nekih ministara, nazovi medija i nazovi analitičara. Od novinarske priče o ceni ispumpavanja vode iz kopa Tamnava potopljenog u prošlogodišnjim majskim poplavama isplela se priča o moći i nadmoći.
I medijima, onima koji slave jednog boga i jednog vođu, veličaju jednu smrt, a sve druge uništavaju. O nama. Buraniji, kako je govorila moja Rajka.
Mislite o tome.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.