Posle 25 dana istrage srpska policija je rešila slučaj Luke Jovanovića. Reč je o mladiću koji je podlegao povredama zadobijenim na Brankovom mostu u noći između 24. i 25. jula, kad ga je, u punoj brzini, oborio mini moris katrimen i nestao netragom.
Posle mnogo dana i protesta roditelja, prijatelja i javnosti, neosnovanih optužbi poznatih vlasnika ovih retkih automobila u Srbiji, policija je osumnjičila izvesnog Marka Milićeva, rođenog Marković. Inače, kako se ispostavilo, lica odranije poznatog organima gonjenja, kako se to kaže policijskim žargonom.
Policija je privela i šestoro njegovih prijatelja i poznanika pod sumnjom da su mu pomogli u skrivanju i begu, kao i beogradskog takstistu, koji ga je te noći, navodno, proveo kroz grad izbegavajući kamere. Gotovo mesec dana posle tragedije policija ima sve sem osumnjičenog i oruđa. Milićev je usred potrage odleteo u Tursku s kartom u jednom smeru, a vozilo nije nađeno.
Za osumnjičenim je raspisana crvena Interpolova poternica na oba imena pošto se veruje da koristi dva pasoša. Auto se traži po beogradskim budžacima. Ali, ostavimo po strani nesposobnost policije da brzo reaguje, brzopletost i amaterizam, da ne upotrebimo preciznije reči, ministra unutrašnjih poslova, koji je javno saopštio identitet osumnjičenog pre hapšenja, polemiku o kvalitetu bezbednosnog sistema u saobraćaju, uključujući i kamere, uobičajeno obelodanjivanje čak i bizarnih detalja iz istrage, neverovatnu činjenicu da čovek ima dva legalna pasoša, da je bez posledica legitimisan dok je vozio kraden automobil... Ostavimo to po strani i pokušajmo da odgovorimo na neka od pitanja koja nosi slučaj Jovanović, odnosno Milićev.
Za mnoge će najvažnije biti zašto je sedmoro mladih ljudi ćutalo iako su znali da je te noći zbog njihove bahatosti ugašen jedan život? To se odnosi i na Milićeva, ali i na taksistu, koji možda i nije odmah bio upućen u stvar, ali mu je sigurno "sinulo" posle Lukine smrti.
Šta je presudilo da zaćute na preduge tri nedelje, dovoljne da Milićev/Marković pobegne? Strah, bezosećajnost, novac, suluda srpska omerta, sram, sebičluk?
Verovatno ima od svega pomalo. Prvo strah. Milićev, odnosno Marković, odležao je po jednu zatvorsku kaznu u zemlji i u inostranstvu. Ona u Srbiji je posebno interesantna za objašnjavanje njegove ličnosti - pokušao je da ubije taksistu zbog računa za vožnju! Marković/Milićev navodno diluje drogu, ali i pripada tzv. pajser brigadama, kriminalnoj sitneži koja po nalogu šefova mlati (ubija?) targetirane ljude. Ima u njegovom dosijeu još toga, ali ovo je više nego dovoljno za grubu skicu čoveka lišenog morala i skrupula. I, naravno, više nego dovoljno da pobudi strah u najbližoj okolini.
Ali, šta su oni koji se plaše tražili u njegovoj okolini? Teško je poverovati da su te devojke i mladići bezosećajni. U prilog ovome ide i podatak da je jedna od devojaka savladala strah i sama se prijavila policiji. Istina, tek posle tri nedelje. I taksista, zreo porodičan čovek, čudna je priča; navodno je ćutao zbog pretnje da će mu biti ubijeni žena i deca. Što, uzgred, navodi na pomisao da je i on znao o čemu se radi, pa i da je poznavao Milićeva odranije, što strahu daje drugu dimenziju.
Šta je presudilo da zaćute na preduge tri nedelje, dovoljne da Milićev/Marković pobegne? Strah, bezosećajnost, novac, suluda srpska omerta, sram, sebičluk?
Naredni mogući motiv je novac. Zvanični i nezvanični sajber istražitelji već su pretresli Facebook profile svih osumnjičenih i belodano je da se veći deo družine prilično okoristio, odnosno dugo uživao u blagodetima prijateljevanja s Markovićem. Lumperaji i putovanja su sigurno na toj listi koristi, a ima li još kakvih transakcija, uključujući i bukvalno plaćanje ćutanja, utvrdiće istražitelji.
Prema nezvaničnim informacijama, naravno objavljenim u poslovično ažurnim tabloidima, jedna od devojaka i Markovićev najbolji prijatelj ćutanjem se i brane. Veruje se da još samo taj momak zna i kud se i kako denuo katrimen, ali ne odaje. Dakle, imamo i ovdašnju omertu zasnovanu na prijateljstvu i ko zna čemu još.
Napokon, sram. Lako je pretpostaviti da se većina osumnjičenih za prikrivanje i pomoć Milićevu/Markoviću osećala jadno, stideći se i njega i sebe i istovremeno strahujući od - osude okoline. Teško je u društvima okovanim plemenskom i tračerskom tradicijom i predrasudama, kao što je Srbija, osloboditi se tog teskobnog srama i straha od toga šta će reći komšije.
Ne treba, naravno, olako odbaciti ni pretpostavku da su se krajnje sebično zavukli u ljušturu ćutnje, uplašeni za sopstvenu budućnost i karijere, tešeći se pri tome da to što Milićev i oni odu u zatvor neće vratiti Luku.
Ništa to nije čudno, od malih nogu nas uče da budemo sebični i licemeri, da nije važno šta loše radimo u kući i van kuće sve dok drugi ne otkriju naše nepodopštine. Jedan naoko bezazleni primer to dobro ilustruje - nije stramota ne trebiti detetu vaške, ali jeste velika bruka ako neko otkrije da se dete uvašljavilo! Zvuči bizarno i jeste bizarno, ali je provereno tačno.
U Srbiji nije sramota tući ženu i dete, ali jeste ako zbog toga zaglaviš u zatvor ili se razvedeš. Nije sramota ako vrdaš, lažeš, kradeš i kraduckaš, nalaziš rupe u zakonu, prepisuješ na testovima, ćutiš ili cinkariš, daješ ili uzimaš mito; nije sramota da to radiš, ali jeste ako se otkrije. Onda te licemeri isti kao ti stave na stub srama.
U Srbiji, koja se diči i čojstvom i junaštvom, sramota je roditi dete s oštećenjima, sramota je imati smetnje u razvoju, sramota je onemoćati kad zađeš u godine, ići kod psihologa. Zvuči apokaliptično, ali odlikuju se samo ratne rane, a one životne skrivaju u mišju rupu. Pošto smo, nebesima hvala, već deceniju i po pošteđeni pravih vojevanja, ostala su samo ona u podzemlju koja vode "žestoki" momci s asfalta. Bučni junaci naših dana i godina lišeni ljudskosti, dostojanstva i osećajnosti. Poseban problem je što oni nisu zanimljivi samo okolini željnoj kakvih-takvih junaka, već i medijima. Tako je nedavno jedan od vodećih ratnika podzemlja Kristijan Golubović, vlasnik mnogo nepočinstava i godina zatvora i "poverenik" još koje decenije robije, postao bukvalno medijska zvezda i svojim gostovanjima do nebesa podigao rejtinge bizarnih televizijskih emisija.
Svi ti mladi ljudi odrasli su među nama; ni roditelji, ni škola, ni zajednica nisu ih naučili da se greške plaćaju, da je svako odgovoran za sopstvene čini. Nismo ih naučili suptilnoj razlici između priznanja i cinkarenja, poštovanju tuđih života u istoj meri u kojoj se poštuje sopstveni i bližnjih. Napokon, nismo im obezbedili posao, da rade danju, a noću spavaju umesto što landaraju do sitnih sati u sumnjivom društvu i kradenim kolima. Ne, pustili smo ih da veruju u nemoguće; da će najlakše postati "face" i zvezde ako su u krimi-orbiti ili i sami kriminalci, da će se obogatiti ako kradu i to naveliko, jer se "kuso" kažnjava za ukradenu rolnu toalet-papira, ali ne i maheri za šlepere.
Teško je u društvima okovanim plemenskom i tračerskom tradicijom i predrasudama, kao što je Srbija, osloboditi se tog teskobnog srama i straha od toga šta će reći komšije
Uverili smo ih da će policija za sitne pare sakriti svaki trag, tužilac i sudija zažmuriti na jedno oko, da će ih nevidljiva sila zvana novac sačuvati od osude i presude. Nabaviti im pasoš, dva, tri, kupiti diplomu i zvanje, sačuvati od znoja...
Nisu, dakle, samo oni krivi što su ćutali - mi smo ih naučili da budu bučni kad se hvale, a nemi kad su krivi. I ako ičemu tragedija porodice Jovanović i samog Luke može poslužiti, to je da se trgnemo iz duge letargije i agonije u koju smo zapali ponaosob i zajedno. Da bi se to odista desilo umesto anonimnih likova iz istrage i političara željnih promocije, treba da govore stručnjaci s autoritetom, sociolozi, psiholozi i kriminolozi pre svih, ali i pravnici, učitelji, pa i novinari, što da ne. Svi oni koji su savest i lekari društva. Ali, slaba je nada da će se to desiti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.