Ukrajinski i bosanski scenario opet su oživeli u Srbiji. Pre nekoliko meseci u vreme kampanje za vanredne izbore ovom kletvom po zemlju gađana je već tada opoziciona Demokratska stranka; navodno je prizivala U-B scenario pošto na izborima ne može da pobedi Srpsku naprednu stranku.
Koliko je plašenje birača rešetom urodilo plodom ne zna se, ali SNS je odneo đavolsku prevagu, a njihov lider Aleksandar Vučić postao je prvi srpski premijer u ovom veku koji iza sebe ima zaista ubedljivu većinu. Gotovo impresivnu, ako se računaju i sitni koalicioni partneri koji su pretrčali u njegov tabor. Drugim rečima, može da nametne sve.
Da l' u strahu od imaginarnog U-B scenarija koji ni tada niko nije uspevao racionalno da objasni, da l' zbog čudne sklonosti naprednim idejama nekadašnjih radikala, da l' zbog ubedljivih promašaja dugo vladajućeg DS-a, narod je masovno glasao za sve što im je SNS nudio, a staje u tri dobro poznate reči: znoj, krv i suze. Između ostalog, kako nedavno podseti vicepremijerka Kori Udovički, glasali su i za novine u Zakonu o radu. Upravo su izmene tog sistemskog akta izazvale novi talas optužbi da se u Srbiji sprema razorni U-B scenario. Za rušenje vlasti i protiv reformi. Ovog puta DS je u pozadini, a u prvom planu su Ljubisav Orbović i Branislav Čanak, predsjednici jedine dve reprezentativne sindikalne centrale. Ne njihovi sindikati, moćni na papiru koji im država priznaje, već oni lično.
Od uglednih socijalnih partnera bizarni Orbović i prilično istrošeni Čanak namah su postali moćan remetilački faktor, a sve zbog toga što su napustili pregovore o izmenama Zakona o radu, nezadovoljni ponuđenim rešenjima. Suprotno vlastima oni smatraju da će novi radni paragrafi omogućiti lakše otpuštanje, uz znatno smanjenje zarada zaposlenih po više osnova. Prateće računice pokazuju da su dobrim delom u pravu; manje otpremnine za penzije i višak zaposlenih, kao i smanjene naknade po raznim osnovama ostaviće u kasama poslodavaca nekoliko procenata profita više nego sada. Bez ikakvih strukturnih promena. Ideja zakonodavca da će tim viškom novca biti otvorena nova radna mesta toliko je imaginarna da se ni Vlada Srbije, kao formalni predlagač zakona, nije usudila da projekcije potkrepi makar kakvim brojkama. Predlog, praćen pooštravanjem uslova za penzionisanje izmenama drugog zakona, poslala je u skupštinsku proceduru. Po hitnom postupku, iako se sistemski zakoni ne menjaju hitno i bez javne rasprave.
Vlada je, da ne bude zabune, morala da menja zakon, pritešnjena zahtevima domaćih i stranih poslodavaca, mogućih investitora i kreditora. Nema tu nikakve tajne, ni za njih, ni za sindikate - jedini poslovni resurs na kom se još mogu načiniti kakve-takve uštede jeste radna snaga. Država ne sme više da opterećuje poslodavce fiskalnim i parafiskalnim nametima, već preteškim za onemoćalu privredu i mora im obezbediti mehanizme za relaksaciju poslovanja. Sve u nadi da će upravo ta relaksacija ambijenta i jeftina radna snaga biti mamac koji će ubediti investitore da sa svojim evrima, običnim i petrodolarima dođu u Srbiju. Drugog načina da se budžet puni i Srbija oporavi nema, bar ne u ovom momentu.
To, dabome, znaju i sindikati, pa se deo njih sasvim neprirodno odlučio da podrži Vladine predloge, mada valja reći da su to javno učinili samo oni koji zastupaju zaposlene u javnom sektoru i u preduzećima koja su još u neustavnoj društvenoj svojini, odnosno nisu privatizovana, što će reći da su i oni na budžetu. Orbović i Čanak, inače prilično kritikovani poslednjih meseci sa raznih strana što uopšte pregovaraju o diskriminatornom zakonu, ostali su na suprotnoj strani, dovodeći u stanje zabezeknutosti vlast već sviklu na aklamativnu podršku. A čuđenju nema mesta jer su sindikalci napokon počeli da rade svoj posao, dopadalo se to ili ne vlastima i investitorima. Sindikati su, podsetimo se osnova političke teorije, interesne organizacije zaposlenih, osnovane da štite njihova stečena prava i osvajaju nova. Ako to ne čine nema razloga da postoje, a jedini legitimni načini da to rade jesu socijalni dijalog, pregovori sa Vladom i poslodavcima i - protesti. Prvi deo posla, pregovore, Orbović i Čanak uradili su traljavo pošto je sve ono što nisu želeli već pred poslanicima. U četvrtak će biti i izglasano, uključujući i naknadno ubačene osvetničke odredbe o preispitivanju reprezentativnosti.
A čitava neprijatna i neprilična šarada se mogla izbeći da je bilo dovoljno razuma i da je iskorišćen treći put, težak, ali uobičajen u kriznim vremenima - socijalni pakt. Pojednostavljeno, to je društveni ugovor koji pregovarači potpisuju na određeno vreme - sindikati se obavežu da neće štrajkovati, a Vlada i poslodavci da će u predviđenom roku povući poteze za izlazak iz krize. I za sasvim izvestan višak zaposlenih obezbediti socijalni program, pre svega naknade koje će ljudima omogućiti preživljavanje do boljih vremena i novih radnih mesta. Socijalnim paktom sve se strane odriču maksimalističkih zahteva, istovremeno obezbeđujući neophodan mir za - sprovođenje reformi. Takođe neophodnih. Ali, ne leži vraže, da bi se takav dogovor mogao postići, svaki od pregovarača mora imati dobro zaleđe u bazi. U Srbiji taj uslov, opet sviđalo se kome ili ne, ispunjava samo Vlada koja ima legitimnu većinu. Sindikati i udruženja poslodavaca su, blago rečeno, sporni pošto niko precizno ne zna koga oni zaista okupljaju i zastupaju. Što, prirodno, minimizira njihovu snagu, ali odgovara vlasti pošto može da ih ucenjuje bez pardona. Što je svaka u bližoj i daljoj prošlosti činila (izuzetak je bila Čankova Nezavisnost koja se oštro suprotstavljala režimu Slobodana Miloševića).
No, vratimo se U-B scenariju; svakome ko išta zna o sindikatima u Srbiji ljutnja vlasti je nejasna; Orbović i Čanak godinama nisu u stanju da okupe rukovodstvo ni na prvomajskim urancima, a protesti su im šaka jada. Otuda je najava generalnog štrajka za 17. jula naprosto pompezna. Čak, ako im i priđe DS, koji je u donekle iracionalnom protivljenju Zakonu, pozvao svoje pristalice da se pridruže štrajku. Uprkos tome, kontraudar je spreman, pa su tabloidi - udarne pesnice vlasti, koji se ne bave donjim vešom s estrade, kako im nalažu logika profita i koncept, već prljavim političkim vešom - osmislili kako će silna masa blokirati saobraćajnice, Vladine zgrade, trgove, život ceo. Njihovi poverljivi, razume se anonimni i neproverljivi izvori, govore o barikadama, rušenju i uništavanju.
Da stvar bude kompletirana, zabavi publiku i odvuče misli od mogućeg izlaska na ulicu, isti se ti tabloidi iz takođe istih izvora danima bave zaradama sindikalnih lidera. Prednjači Orbovićev koverat nepoznate sadržine - "zbrojano" je do sada više od 3.000 evra mesečno - ali mu se pridodaje i Čanak. Na delu je dobro poznati i često primenjivani manir satanizacije protivnika - zatuci dok je na kolenima, pri čemu uopšte nije važno da li Orbović zaista vara državu prijavljujući manje prihode, a Čanak stopira utvrđivanje reprezentativnosti. Što, inače, nije daleko od razuma i istine. Vlast, koja u nešto izmenjenom sastavu i kapacitetu više od dve godine vlada mogla je sve lako da utvrdi i obračuna se sa Orbovićem i sa Čankom ako su zaista kršili zakon. Ali ne, prevladalo je uverenje da će popustljivost doprineti njihovoj reformskoj kooperativnosti. Drugo ime popustljivosti te vrste je ucena, čime je vlast u svoju vladavinu uvela ulične metode u najvulgarnijem smislu. I skrećući pažnju javnosti sa suštine na sporedni kolosek otvorila koridore kojima joj prozvani mogu parirati, ako ni zbog čega onda iz poslovičnog inata. Gađajući njihove lidere, vlast može pogoditi i sindikate, pa nehotice osnažiti ih u odbrani prava i da autonomno biraju i smenjuju svoje lidere i da zaista odlučuju šta će podržati, a šta ne. A, u takvim okolnostima vrlo je moguć U-B scenario, već običan srpski.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.