Za mene nema dileme - saradnik okupatora, izdajnik sa velikim ovlašćenjima koji je odobravao, naređivao ili pripremao smrt hiljade ljudi, građana predratne Jugoslavije/Srbije. I o tome izveštavao Treći rajh direktno. Prvi je u porobljenoj Evropi na jednom okupiranom tlu "rešio jevrejsko pitanje"...
Za neke je Nedić spasilac Srbije, jer je, kažu pravni zastupnici njegovih naslednika, voleo više "sto Srba živih nego jednog mrtvog Nemca", aludirajući na Hitlerovu naredbu koju partizani baš i nisu poštovali. Oni koji nisu bili Srbi ili su, daleko bilo, bili komunisti, Jevreji, Cigani... nisu se računali u Nedićevoj formuli "ne 100 za jednog". Posebno oni drugi čiju je golemu imovinu prisvojio tokom rata, a oduzeta mu je posle rata i njegovi je potomci danas traže nazad. Kao da je stečena najčasnijim delima u ime otadžbine, a ne progonom ljudi koji su imali samo jednu falinku - nisu se sviđali Hitleru i njegovom Rajhu.
Elem, i za Viši sud u Beogradu, predsednik (kvinsliške) srpske vlade tokom okupacije je - izdajnik. Istina, popravni može biti na Apelacionom sudu, no o tom potom. Čitava priča, međutim, ima gorku notu rehabilitacije, ne samo Nedića lično (a time i njegovih saradnika), već čitavog jednog sistema koji je počivao na najužasnijem evropskom režimu XX veka, Hitlerovom nacionalsocijalizmu, koji se kolokvijalno danas zove fašizam, iako je Musolini bio malo dete za Velikog Vođu.
I još više, pokušaj Nedićeve rehabilitacije zaudara na poništavanje antifašističke borbe koju na ovim prostorima tokom Drugog svetskog rata nisu vodili samo komunisti, mada su bili vođe; u partizanima je bilo mnogo običnog sveta koji nije želeo "rešavanje jevrejskog", "ciganskog", "srpskog" i inih pitanja nacije, vere i rase; bilo je sveštenika i oficira kapitulirane kraljevske vojske. Svi su hteli samo jedno - slobodnu Jugoslaviju/Srbiju. Kao i mnoštvo onih koji nisu bili pod oružjem, a nema spora, na kraju, da je i među četnike zalutao koji takav patriota.
To sve je belodano, čak i kada se skine gornji sloj istorije koju pišu pobednici - u slučaju Jugoslavije naspram Hitlera, Nedića i ne samo njih - komunisti. Dakle, kad se zagrebe samo malo dublje, zna se ko je ratovao protiv okupatora, kako i čime, a ko je okupatoru služio sa svim resursima koji su prisvojeni. To sve su, uostalom, sile pobednice shvatile već tokom rata, male nedoumice su ostale oko uloge vođe Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, ali ne tolike da opravdaju zločine i Dražinih četnika, Ljotićevih, Kalabića.., pa napokon Nedića i njegove kamarile.
Višegodišnja sudska borba za (prvostepenu) rehabilitaciju Milana Nedića otpočela je po zahtevu Nedićevićih potomaka da se sudski poništi Uredba Vlade FNR Jugoslavije kojom je proglašen za narodnog neprijatelja i na osnovu koje su mu oduzeta građanska i imovinska prava. U međuvremenu 2016. Agencija za restituciju odbila je zahtev Radmile Pavković, Nedićeve unuke, za povrat oduzete imovine. Zahtev za rehabilitaciju podneli su naslednici po Zakonu o rehabilitaciji (2006, pa 2011.), a procesno je otvoren, faktički, 2015. kada su počela ročišta. U celoj raboti je sporna činjenica što je zahtev uopšte uzet u razmatranje kad je po Zakonu potpuno jasno da Nedić nema prava na rehabilitaciju, a njegovi naslednici na imovinu. Uz sve manjkavosti Zakona, što u tekstu, što u primeni, tamo taksativno piše: "Ne mogu se rehabilitovati i nemaju pravo na vraćanje imovine oduzete na osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Službeni glasnik RS", broj 72/11), pripadnici okupacionih snaga koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata i pripadnici kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina... 2) sva lica koja su sudovi i drugi organi Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima".
A Nedića je prvo Državna komisija proglasila kvinsligom.
Danas, bezmalo osam decenija po početku rata i okupacije i sedam i više od sedam po oslobođenju, besmisleno je ispitivati da li su revolucionarne vlasti postupale ispravno u protokolarnom smislu. Pomalo je gurbo reći, ali na suštini stvari ne menja ništa ni sumnja da li se Nedić ubio u istražnom zatvoru ili mu je neko, kako se to kaže, pomogao. Činjenice kažu sledeće: četvrtog oktobra 1944. Nedićeva vlada je raspuštena, a on je 6. oktobra, zajedno sa većinom ministara, po odluci okupacionih nemačkih vlasti kojima su služili, prebačen iz Beograda preko Budimpešte u Beč, a kasnije u Kicbil. Britanske snage predale su ga Jugoslaviji 1. januara 1946. godine. Zatvoren u Beogradu. Kapetan OZNA-e Miodrag Mladenović tvrdi da je Nedić 4. februara 1946. sahranjen na Centralnom groblju u Beogradu, a beogradske novine su 5. februara objavile vest da se ubio skokom kroz prozor dok čuvari nisu pazili. Uredbom FNRJ iz 1949. proglašen je za ratnog zločinca, oduzeta su mu imovinska i građanska prava.
Šta je sve radio tokom okupacije i pored Višim sudom je svedočio ugledni beogradski istoričar Milan Ristović: "Nedića su na čelo srpske vlade postavile nemačke vojno-okupacione uprave i direktno je odgovarao nemačkim okupacionim vlastima, 2. septembra 1941. godine Nedić je komandantu vojne uprave Bensleru dao izjavu o potpunoj lojalnosti, o čemu svedoči dokument iz arhiva nemačkog Ministarstva spoljnih poslova. Ta lojalnost podrazumevala je da će najoštrije postupiti protiv Jevreja, slobodnih zidara, da se pokrene postupak protiv svih koji su doveli do 27. marta". Postoje dokumenti - deo je u svojoj knjizi sakupio mladi istoričar Radosav Tucović - koji dokazuju da je Nedić pred nemačkim okupatorima izrazio spremnost srpske vlasti da vrši masovne egzekucije: "Nedić je 9. septembra 1941. godine na sastanku sa Dimitrijem Ljotićem i nemačkim agentom Rudolfom Trojem izneo stav o rešenju jevrejskog pitanja: Napolje s njima. Sve dokle jedan Jevrejin bude u zemlji i dok može da govori sa Srbima ili dok ga Srbi mogu žaliti, sve dotle nema mira u zemlji!" Posebno se istakao u progonu komunista, kojima ni nacionalnost nije bila zaštita: "To su odrodi. Satrite ih. To izdajničko seme satrite da bi naš narod živeo; satirite ih i ubijajte. Trebite taj kukolj iz srpske narodne njive. Vaša će se ruka posvetiti, a ime ovekovečiti: utamanjujte ih, prijavljujte ih vlastima i tražite pomoć. Crvenu neman trebićemo bez predaha, bez milosti do potpunog istrebljenja".
Usput je svakom prigodom veličao Hitlera i nacionalsocijalizam.
Tucović u radu "Kolaboracija u Drugom svetskom ratu, na primeru saradnje vodećih ličnosti Specijalne policije sa Gestapoom (1941 - 1944)", dokazuje antisemitizam Nedićeve vlade i njeno aktivno učešće u Holokaustu. Jeste istrebljenjem u Srbiji rukovodio SS-pukovnik Vilhelem Fuks, ali žrtve su gonili i dovodili Nedićevi specijalci. Do početka decembra 1941. likvidirani su gotovo svi muškarci jevrejske nacionalnosti, a do maja 1942. i jevrejske porodice, žene i deca. I njihova imovina. Ljudi su završili u "Dušekupki" Geca i Majera, imovina kod okupatora i njegovih saradnika. Ako se uporede podaci o predratnom jevrejskom stanovništvu, koje je zajedno sa 1.200 izbeglica brojalo 17.800 ljudi, i ako imamo u vidu da je od njih ubijeno 14.800, dolazi se do zaključka da je svega petina Jevreja iz okupirane Srbije uspela da preživi.
Šta još treba reći sem pitati šta je tebi Nedić?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.