Tragični junak prve knjige romana "Vreme vlasti" Dobrice Ćosića je "logorski čovek" Ivan Katić, koji je igrom sudbine ili voljom pisca, tokom I svetskog rata, kao pripadnik srpske vojske, proveo četiri godine u zarobljeništvu u austrougarskom logoru u Neđmeđeru.
Pa, kao komunista između dva rata, nekoliko godina u zatvorima Kraljevine Jugoslavije, a onda još četiri godine u nacističkom konc-logoru u Mathauzenu tokom II svetskog rata. Na kraju i osam i po godina na Golom otoku u Titovoj Jugoslaviji, gde je kao i mnogi drugi preživeo monstruoznu psihofizičku torturu, nezamislivu u svim dotadašnjim logorima.
Osetivši potrebu da svetu predoči užase koje je tamo doživeo počeo je da piše knjigu prozaičnog naslova "Istine". U kojoj je hteo da obznani "istinu koja će da zaboli i postidi ljude". Ali se odmah zapitao da li takva istina uopšte postoji i razočaran došao do zaključka da ne postoji "zato što je naš vek, vek obestiđenih ljudi"!
Pri tome je, naravno, mislio na XX vek, vek ratova, nacističkih konc-logora, Staljinovih gulaga i Titovog Golog otoka.
Na besmislena i nepotrebna stradanja i patnje miliona ljudi. Na sumrak morala i svih ljudskih vrednosti, koji su postali mogući nestankom stida i stupanjem na istorijsku scenu "obestiđenih ljudi".
Ne znam da li bi Ivan Katić i ovaj vek, već danas, izjednačio s prethodnim, ali znam da se i Srbija, u ovih osam godina XXI veka, može nazvati zemljom "obestiđenih ljudi" u koje bi se bez dileme mogli svrstati i gotovo svi akteri nedavnih zbivanja u vezi s hapšenjem, ili možda kidnapovanjem, Radovana Karadžića i nestankom pa, iznenadnim i ničim izazvanim, pronalaskom njegovog laptopa.
Ali, pođimo redom i baratajmo činjenicama. Jedna od retkih činjenica u vezi s hapšenjem Karadžića je saopštenje Odbora za bezbednost Skupštine Srbije u kojem se kaže da su Karadžića legalno i zakonito uhapsile nadležne bezbednosne službe države Srbije.
Dakle, ne agenti stranih službi, ni avanturisti i lovci na ucenjene glave i nagrade! Međutim, posle ovog saopštenja, koje je izdao najnadležniji od svih nadležnih organa po ovom pitanju, u koji se ne može i ne sme sumnjati, nastaju problemi.
Naime, jedini nadležni državni organ za hapšenja je Ministarstvo unutrašnjih poslova, ali, po izričitim i više puta javno ponovljenim tvrdnjama ministra Ivice Dačića, ono u tom hapšenju nije učestvovalo! Zato je i to činjenica.
Pošto nema ovlašćenja da hapsi civile, od ovog hapšenja se ogradila i Vojnobezbednosna agencija. Jedino se nije oglasio novi direktor Bezbednosno-informativne agencije, pa je "sumnja" opravdano pala na ovu službu.
Koja je shodno logici uhapsila Karadžića, doduše nezakonito, jer drugih nadležnih državnih organa, odnosno bezbednosnih službi u Srbiji nema!
Ali, umesto da se svi nadležni, uključujući predsednika, premijera, rukovodioce službi bezbednosti, predsednika Saveta za saradnju s Haškim tribunalom, članove Akcionog tima za sprovođenje te saradnje i članove Saveta za nacionalnu bezbednost, postide i priznaju glupost i grešku učinjenu prilikom hapšenja, iznuđenu uostalom političkom kombinatorikom i "gimnastikom", oni su napravili novu još veću.
Nakon što su pokušali da sakriju i mistifikuju nepotrebne, besmislene, stupidne i naravno nezakonite postupke "bezbednosnih službi" tokom hapšenja, oni su se upleli u još farsičniju priču s Radovanovim famoznim laptopom.
Koji po njihovim tvrdnjama uopšte nije ni postojao, pa samim tim ni imao bilo kakve veze s njima, ali je posle dvadesetak dana iznenada pronađen na jednoj njivi u Batajnici, na dalekoj periferiji Beograda!?
A, tamo ga opet nije pronašao MUP, već neki drugi "nadležni organ" na osnovu anonimne dojave. Jadno da jadnije ne može biti.
A, stvar je mogla i morala biti mnogo jednostavnija. "Nadležne bezbednosne službe" koje su uhapsile Radovana, morale su odmah nakon toga da izvrše i javni pretres njegovog stana u prisustvu dva svedoka i o tome sačine zapisnik, a u prilogu dostave i spisak privremeno oduzetih predmeta pronađenih u stanu.
Podrazumeva se da su bili dužni da i stranci, odnosno Radovanu, izdaju potvrdu o privremeno oduzetim predmetima. Shodno tome, ovlašćena službena lica su morala da Radovanov laptop pronađu u njegovom stanu i uvrste ga u pomenuti spisak.
A, ako ga nisu pronašli, ili su ćoravi, ili nesposobni ili loši policajci - zreli za otkaz! A, ako su ga našli i uzeli, a nisu ga naveli u spisku privremeno oduzetih predmeta, onda su lopovi, tj. počinioci krivičnog dela krađe.
Dakle, nije bilo nikakve potrebe da se on krade, jer je mogao legalno biti uzet tokom pretresa, a onda na miru pregledan i vraćen vlasniku!
Doduše, i BIA je mogla mnogo ranije da dođe do ovog laptopa. Dok je pratila i kontrolisala Karadžića, a to je trajalo najmanje mesec dana, morala je pored ostalih operativnih mera, kao što su tajno praćenje i tajno prisluškivanje, da prema Radovanu primeni i meru tajnog pretresa njegovog stana.
A, to znači da tajno uđe u njegov stan i vidi i proveri sve što je zanima. Tada su operativci morali da vide laptop i diskove i presnime njihov sadržaj. I "mirna Bačka".
Ako su ušli u stan, a to nisu uradili, oni su loši operativci, a ako uopšte nisu bili sposobni da uđu u stan, onda su diletanti.
U svakom slučaju, da su radili svoj posao, bilo "javno" ili "tajno", i kopirali ono što se nalazi na laptopu i disketama, ne bi bilo nikakve potrebe za ovom dodatnom farsom u vezi s njegovim "gubljenjem i pronalaženjem".
Jer ova idiotska i maloumna političko-bezbednosna priča s Radovanovim tajanstvenim hapšenjem i njegovim laptopom nije samo još jedna u nizu blamaža službi bezbednosti i svih ostalih odgovornih pojedinaca i institucija Srbije, već i bahato i bestidno vređanje njenih građana i njihove inteligencije.
Sve u svemu lakrdija, farsa, blamaža, bruka, sramota i glupiranje bez imalo stida!
A, "razaranjem stida, tog najlepšeg ljudskog svojstva, razara se poslednja odbrana u čoveku - njegova duša", kaže Dobrica kroz svog junaka Ivana Katića, kojem je njegov otac Vukašin, u oproštajnom pismu pred odlazak na streljanje, napisao: ..."vaspitavao sam te tako da ti čast bude najvažnija, a sloboda najdragocenija.
Te vrline, shvatio sam odavno, ne čine čoveka srećnim, ali ga mogu učiniti spokojnim. A, ne znam šta je duhu i duši neophodnije od spokojstva... zato uči i ti svoju decu da više od bogatstva i vlasti cene čast i dostojanstvo, i da više od sigurnosti vole slobodu..."
Učesnici ove farse, koji nažalost obavljaju najviše državne funkcije, očigledno nisu imali roditelje poput Vukašina Katića, pa nemaju ni čast, ni slobodu, ni spokojstvo, a o stidu kao poslednjoj odbrani duše da i ne govorimo, ali zato imaju bogatstvo i sigurnost koje im daruje vlast!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.