Šta sve čovek može da uradi za sto dana? I svašta i ništa. Tako je i sa vladama. Na kontu prvih sto dana Vlade Srbije premijera Aleksandra Vučića ima i dobrog i lošeg, a šta će odneti prevagu znaće se u narednih sto dana, kada deo predviđenih mera počne da deluje.
I tako do kraja mandata. Gledano ovlaš, Srbija grabi napred, u onu svetlu budućnost koja bi po premijerovom rečima trebalo da stigne 2016, ali kao i obično, put do raja vodiće kroz pakao. Sada su izvesna dva velika plusa - set reformskih zakona, od kojih su mnogi krčkani više godina i u više kabineta, što jasno svedoči o kontinuitetu i stalnom kursu na kom Srbija opstaje bez obzira na povremene zastoje. Najlakše se prevodi kao evropski put, a suštinski znači hod ka uređenijem i ekonomski konkurentnijem društvu. Drugi, svakako najupečatljiviji učinak jeste spoljnopolitička ofanziva, pre svega premijera, koja se vraća u vidu komplimenata sa najmoćnijih svetskih političkih i finansijskih adresa.
Ne bi trebalo zaboraviti da se Vlada Srbije suočila i sa jednom od najvećih prirodnih katastrofa poslednjih decenija, majskim poplavama, koje su odnele desetine života, razrušile i trajno oštetile hiljade kuća i hala, stotine kilometara puteva, mostove, devastirale energetski sistem... Posledice će se sanirati dugo, a veliki benefit koji su bujice donele je spremnost međunarodnih donatora i kreditora da pomognu u obnovi. Što ima veze sa spoljnopolitičkom inicijativom. Tokom same stihije i posle nje bilo je dosta nedoumica koje se sabiraju u pitanje da li se moglo bolje postupati? Na odgovor će se još čekati, jer nema uporedive situacije, s jedne strane, a s druge nije Vučićev kabinet jedini odgovoran za slabe bedeme, neočišćene vodotokove, zapuštenu infrastrukturu, nelegalnu gradnju i desetkovanu Civilnu zaštitu. Te elemente koji su presudno doprineli da ceh vode bude veći nego što bi bio u uređenijem sistemu "gradile" su sve vlasti desetinama godina; i one ratne devedesetih koje je činila sadašnja koalicija, ali i sve posle nje koje zbog vodeće stranke nose predznak demokratske. Ako bilo koja od tih neuređenih oblasti profunkcioniše, biće to vredna kolateralna dobit.
Sam premijer insistira na još jednom plusu - padu stope nezaposlenosti, doduše toliko malom da ga ni poslovično naklonjeni mediji i analitičari ne ističu. I ne samo za ova tri meseca otkako je Vučić na kormilu Vlade, već od vremena kada je stvorena koalicija koju predvodi njegova Srpska napredna stranka, sredinom 2012. Ali, valja ga uvažiti ako ukazuje na trend obrnut od onog koji se beleži poslednjih godina, a rezultirao je stotinama hiljada otpuštenih. Takođe, raste pokrivenost uvoza izvozom, mala matura je prošla bez veće gužve, smanjeni su neki troškovi kao onaj na korišćenju voznog parka... Verovatno ima još toga što se može knjižiti na pozitivnom kontu Vlade Srbije, ali nije vidljivo golim okom.
Na drugoj strani, najveći udarac premijeru i Vladi zadat je ostavkom ministra finansija Lazara Krstića. Manje je reč o kadrovskom neuspehu, više o reformskom kapacitetu Vučićevog kabineta. Ministar je radi budžetske konsolidacije predlagao drakonske mere; smanjenje penzija i plata u javnom sektoru za 20 odsto i otpuštanje 160.000 zaposlenih, poskupljenje struje za najmanje 30 odsto. Premijer koji ima, kako Krstić reče, meko srce, nije se usudio na radikalni rez i teške odluke je prolongirao za - oktobar. Do tada će biti urađen rebalans budžeta, znaće se kolika rupa zjapi u državnoj kasi i šta se mora učiniti da se dopuni. To znači koliko će biti manje plate i penzije, 10 odsto koje predlaže novi ministar finansija Dušan Vujović, 15 koje traži Fiskalni savet ili Krstićevih 20? Znaće se i koliko će cena struje gore, a nazreće se i višak zaposlenih.
Ne bi trebalo zaboraviti da se Vlada Srbije suočila i sa jednom od najvećih prirodnih katastrofa poslednjih decenija.Na drugoj strani, najveći udarac premijeru i Vladi zadat je ostavkom ministra finansija Lazara Krstića
U narednom tromesečju Vlada će napokon morati da se uhvati u koštac i sa tzv. preduzećima u restrukturiranju, propalim firmama sa propalim društvenim kapitalom čiji se zaposleni finansiraju iz budžeta već godinama. Tih 179 preduzeća sa 54.000 zaposlenih godišnje direktno pojede tri milijarde dinara, još četiri-pet kroz programe podrške i višestruko kroz neplaćene poreze i doprinose, struju, komunalne troškove... Dobar deo tih ljudi je već nezaposlen, samo im to još niko nije rekao, a saznaće kada prestanu državne donacije i ostanu bez minimalaca koje im sada namiče država. Plan je da to bude u narednih nekoliko meseci, mada se može prolongirati kao što se radi već godinama, a uradila je i prethodna Dačićeva vlada, pa i ova Vučićeva. Izgovor je zlata vredan - traže se strateški partneri, kao da je na ponudi zlatna koka. Koliko je to pipav i težak posao najbolje pokazuje primer smederevske Železare, koja u potrazi za strateškim partnerom mesečno guta sedam miliona evra iz budžeta. Kao i u slučaju poplava, za budžetski deficit i propala preduzeća nije odgovoran Vučićev kabinet, sve je to građeno nedomaćinskim vođenjem države od devedesetih, preko prošle decenije do ove - i dernek i ceh su zajednički. Isto je i sa javnim preduzećima, mahom gubitašima i leglima patrijskih marifetluka. Javno smenjivanje sedam direktora - gle čuda, mahom kadrova SNS-a - daleko je od reformskog zahvata, pre je dokaz nemoći da se red uvede i očit znak manjka sposobnih ljudi. Uz izraženo partijsko kadriranje.
Pitanje je samo koliko će još Vučić i njegovi ministri, uz pomoć propagandne mašinerije, moći sve nevolje da knjiže - Demokratskoj stranci i tako održavaju visok rejting, zaista neophodan za sprovođenje reformi? Nije reč o tome da demokrate treba štedeti, svašta su one ostavile Srbiji, od dugova i korupcije do apartčika spremnih za mrvu vlasti i funkcije da obuku novi dres. Ali, insistiranje na tome da sve što valja počinje od Vučićeve vlade vratiće se kao bumerang. U narednim mesecima počeće udruženo da deluju novi zakoni o radu, stečaju i privatizaciji koji će, neminovno, dovesti do zatvaranja firmi i otpuštanja. Svako iole razuman u Srbiji zna da je to nužno u javnom sektoru, privatni će se boriti kako ume da opstane, a otkazi su najbrži put do konsolidacije. Prekid socijalnog dijaloga u predvečerje usvajanja zakona, uz neviđenu satanizaciju sindikalnih lidera i opozicije, nije dobra podrška za taj težak proces. Činjenica da su od tri milijarde evra povoljnih arapskih kredita dve još upitne, budžet čini ranjivijim. Logičan izlaz će biti smanjenje troškova, a najjednostavnije je još manjim platama i penzijama i otpuštanjima. Nešto u ovoj, gro u narednoj godini.
Nisu to jedini izazovi koji čekaju Vučićev kabinet; moraće, primerice, da odgovori zašto Brisleski sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine postaje mrtvo slovo na papiru? Dalje, ukoliko se zaoštri ukrajinska kriza, Srbija će morati da se suoči i sa odlukom kom će se carstvu privoleti: Briselu i Vašingtonu kako nalaže evropski put ili Moskvi kako nalaže energentska kriza. U spoljnopolitičkoj korpi naći će se još jedna teška odluka - Sarajevo ili Banjaluka. Socijalna drama koja čeka Srbiju udružena sa teškim opredeljivanjem na međunarodnom planu biće okvir u kom će Vlada raditi. Koliko će biti teško donošenje odluka videli smo u prvih sto dana, a njihovo sprovođenje će zahtevati više snage i solidarnosti.
Pitanje je odakle, pošto i Vučić i njegovi ljudi otvaraju niz frontova, ne samo nametanjem onoga što se mora učiniti, već sve češće neodmerenim kvalifikacijama; nesvesni posledica lagano stvaraju sliku Srbije kao zemlje neradnika i ljudi nesposobnih za promene, bukvalno gaze opoziciju i nezavisne institucije, medije pretvaraju u sopstveni eho. I unutar naglo naraslog SNS-a rastu otpori, jurišnici traže nagrade; žaoke lete i ka koalicionim partnerima, do sada trpeljivim, ali pitanje je hoće li to biti kada njihove glave i latifundije stignu na red. I to je na kontu sto dana Vlade, mada je poštenije reći dvogodišnje vladavine jer je Vučić alfa i omega Srbije od leta 2012.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.