Nije greška ili nepoznavanje verskog kalendara, već metafora, jer je još aktuelni, a zasigurno odlazeći predsednik Srbije Tomisav Nikolić i pre velikog posta doživeo svoju strasnu sedmicu. Nesumnjivo tešku, a na pitanje hoće li za njega biti političkog uskrsnuća odgovor je prost - ne, jer je i njegova sudbina u rukama jednog čoveka, aktuelnog premijera Srbije i Nikolićevog izvesnog naslednika na predsedničkom tronu Aleksandra Vučića.
No, da je ta politička strasna sedmica pre roka bila samo Nikolićeva i Vučićeva, ne bi to bio poseban problem; nevolja je u tome što su, nadgornjavajući se za funkciju koja nije u božjm već ljudskim rukama, njih dvojica upleli čitavu zemlju. I to, kao i u slučaju verskog, mnogo pre nego što izborni kalendar nalaže. Za neupućene, redovni predsednički izbori u Srbiji još nisu raspisani, mada se stiče utisak da je trka u finišu, jer su, po skraćenom američkom modelu, u vladajućem SNS-u već odabrali pobednika.
Istina, prilično mučno i prilično u skladu s ovdašnjom istorijom političkog lapota.
Stvar je prosta - posle više stotina puta izrečenog odlučnog "ne" svojoj eventualnoj predsedničkoj kandidaturi, Aleksandar Vučić je rekao odlučno "da". Na putu od odlučnih "ne" do odlučnijeg "da" upregnuta je čitava unutarpartijska, koaliciona, državna i posebno medijska infrastruktura, jer je trebalo stvoriti javni privid da će Srbija otići u Nedođiju ukoliko njom u narednih pet godina ne bude predsedavao Vučić lično. Koji je već godinama i bez predsedničke palate i rezidencije najmoćniji čovek u Srbiji. Na nevolju Srbije, jedini kamičak u cipeli koji je predviđeno unisono "da" Vučićevoj kandidaturi mogao da poremeti bio je upravo Tomislav Nikolić, pre bezmalo pet godina izabrani predsednik Srbije kao kandidat Srpske napredne stranke. Pobednik u drugom krugu, koji je tom pobedom - ili porazom tada aktuelnog predsednika Borisa Tadića, kako neki analitičari vole da naglase - širom otvorio vrata i Vučiću i SNS-u da vladaju Srbijom.
I radio je svoj posao onako kako je znao, umeo i mislio da treba; uglavnom putovao, delio ordenje i pomilovanja, postavljao ambasadore... Poznavaoci kažu da se čak i nije mešao u sopstveni posao, jer nije ni sva ne odveć velika ustavna i zakonska ovlašćenja koristio. U noviju političku istoriju će ući svakako po tome što je, preuzimajući predsedavanje državom, jedini dosad podneo ostavku na predsedničku funkciju u stranci. Verovatno će zadugo ostati jedini, jer je odstupanjem sa, očito, najvažnije političke funkcije u zemlji sam sebi pucao u nogu. Prosto, nema gde da se vrati, jer je na tom mestu drugi čovek. Aleksandar Vučić. Doduše, pamtiće Nikolića politička istorija i po mnogim, često nesuvislim izjavama, ali to je u drugom planu. Izvesno je da se ključnoj izvršnoj vlasti nije mešao u posao, ni premijeru, ni Vladi Srbiji.
A i što bi, kako je po sopstvenoj strasnoj sedmici kazao javno - on i Vučić su jedna ideja u dva čoveka! Ali, ako je tako, zbog čega je lego-Srbija morala da ruši svoje kockice i usplamti, strepeći nad time hoće li (nevoljni?) Vučić prihvatiti kandidaturu za, kako se kolokvijalno kaže, mesto srpske engleske kraljice? (Mesto koje je u miru daleko ispod premijerskog, jedino u ratu dobija na snazi jer je predsednik glavnokomandujući oružnim snagama. Daleko bilo!)
Prostije, zašto je Vučiću uopšte bilo potrebno da menja poziciju nesumnjivog gospodara za poziciju protokol-majstora? Ključno pitanje malo ko postavlja, a još manje je onih koji daju odgovore, ako izuzmemo samog Vučića, koji je objasnio da se kandiduje, između ostalog, zato što su Srbiji potrebni putevi i škole! Čija je izgradnja, inače, isključivo u nadležnosti premijera i resornih ministara, a predsednik može tek da postavi temeljac, zabode prvi ašov ili preseče crvenu vrpcu na kraju. I tako pet godina ili čak deset godina, ako obnovi mandat, koliko po Ustavu Srbije izabrani predsednik može biti na tom mestu.
Dakle, Vučićeo objašnjenje, ma koliko godilo ušima njegovih pristalica i birača, ne pije vodu, jer je kao premijer mogao mnogo više da gradi i izgradi. U čemu je onda stvar? Možda se posle jednog vicepremijerskog i dva premijerska (po sopstvenoj volji sva tri skraćena) mandata, cirka pet godina, umorio da radi 25 sati dnevno, da postiže nikad bolje rezultate u istoriji Srbije, da gradi više autoputeva nego Broz svojevremeno, više svega? Umorio se od mučnog smanjivanja budžetskog deficita, pregovora s međunarodnim finansijerima i kosovskim liderima, obezbeđivanja mira i stabilnosti u nikad nestabilnijem regionu, pa hoće da narednih pet godina predahne na mestu koje će mu omogućiti da bere plodove napornog rada.
Bilo bi to ljudski, jer nije pošteno reći da Aleksandar Vučić ovih pet godina nije radio; naprotiv, za neke od opipljivih rezultata ima priznanja i onih koji ga osporavaju i teško podnose. Ima rezultata, iako je lista neispunjenih obećanja duža od liste ispunjenih, kao i kod svakog drugog političara i ovde i van granica.
Napokon, ako je iz bilo kog razloga koji se listanjem Ustava i zakona ne može dokučiti odlučio da bude kalif umesto kalifa, čemu je bio potreban cirkus sa Nikolićem? Cirkus u kome je još aktuelni predsednik bukvalno bačen na kolena i bukvalno prošao kroz toplog zeca, povremeno vrelijeg od onih postavljenih drugim potencijalnim predsedničkim kandidatima? Čemu, jer je ponižavanje institucije predsednika, makar i osporavanog, ponižavanje države i svih njenih građana. I šta će kome funkcija na kojoj te bukvalno svako može čerečiti?
Na ova pitanja kolega Zoran Panović ima jednostavan odgovor: predsednici su u modi. Putin, Tramp, Erdogan, Dodik... Vedre i oblače svojim zemljama, a i šire, bez obzira na ono što piše u ustavima njihovih zemalja. Oni postaju mera života i smrti, grade i razgrađuju, tuže i presuđuju. Naravno, ako su dovoljno snažni da toliku moć iznesu i ako nemaju nekoga "iznad" da im popuje, zvoca, da ih ograničava.
U novijoj istoriji Srbije samo je jedan predsednik dosad bio toliko moćan, Slobodan Milošević; sumnjičen za prekoračenja ovlašćenja Boris Tadić mu se nije ni primakao u toj raboti; Nikolić, kako već rekosmo, nije ni pokušao da izađe izvan zadatih okvira. Vučić, koji je i pre znaka za izbornu trku, aklamativno u vladajućoj stranci i vladajućoj koaliciji i dobrom delu Srbije, već proglašen pobednikom, ima dovoljno snage da iznese tako moćnu poziciju. I dovoljno moći da i zakonske i ustavne odrebe prilagodi svojim ambicijama, kao što je to nedavno učinio Erdogan.
Hoće li Vučić ići u susret "predsedničkoj modi"? Vrlo verovatno, jer je i sa premijerske pozicije bio alfa i omega, a Nikolićeva strasna sedmica pre vremena je nimalo bezazlena pokazna vežba.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.