Srbija je baš nesretna zemlja! Posle najveće "narko-dilerke" na Balkanu, političkom voljom vladajućih pre gotovo dve godine oličene u liku novinarke Nataše Jeremić, koja je, gle slučaja, i u predizbornoj predsedničkoj kampanji bila žena jednog od opozicionara, Srbijica je dobila i najvećeg, ili bar jednog od najvećih, narko-dilera.
U zemlji, doduše, ali ni manje ni više nego lično potpredsednika Vlade Rasima LjajićTako bar, uz sasluženje predsednice parlamenta Maje Gojković, usred najvišeg zakonodavnog i predstavničkog doma tvrdi lider ostatak srpskih radikala Vojislav Šešelj. U završnoj sedmici izborne kampanje za nacionalne savete nacionalnih manjina koji su, opet gle slučaja, najžešći u Sandžaku (Raškoj oblasti, ko više voli) i na jugu Srbije.
Dakle, tamo gde mahom žive Bošnjaci i Albanci, s tim što od potonjih u ovim izborima, bar do široke javnosti, nisu stizale dramatične vesti.
Kakve veze ima Šešelj s ovim izborima? Nikakve, sem ako se posle kupovine kuće u Hrtkovcima - gde je pre poslednjih balkanskih ratova raspisao bratoubilačku "ljubav" i iseljavanje, za šta je i pred Haškom tribunalom osuđen kao ratni zločinac - nije upisao na listu hrvatske nacionalnosti. A nije, koliko se zna, mada bi bilo baš interesantno da se jedan samozvani srpski radikal i četnički vojvoda pojavi na listi hrvatske nacionalne manjine.
Elem, to je još pusti sanak, pa se vratimo na poprište - Skupštinu i Sandžak. Kako je i sam Ljajić notirao u odgovoru Šešelju, koalicionim partnerima, pre svih naprednjacima predsednika Srbije Aleksandra Vučića i javnosti - valja utvrditi ko je lažov, on koji ni prekršajnu prijavu u saobraćaju nema (što, ruku na srce, nije neki argument) ili Šešelj i Zukorlić, "lažni vojvoda" i "lažni muftija", što opet nije argument.
Uz to, Ljajić je kazao i da njegov ostanak u Vladi Srbije nema smisla ako se to ne utvrdi. To, ko laže.
Dakle, stvari su se približile razjašnjenju: naime, bivši muftija, a sadašnji političar Muamer Zukorlić neformalni je politički saradnik vladajuće koalicije, pri čemu dosadašnja nagrada za koopertivnost nije mala; iako je najvažniji čimbenik - mada tvrdi da je samo patron - nelegalno podignute univerzitetske zgrade neakreditovanog Internacionalanog univerziteta (i još koječega), postavljen je, ni manje ni više, nego za šefa parlamentarnog odbora za obrazovanje, uključujući visoko školstvo.
Sukob interesa prevladan je tako što će upravo on biti jedan od ključnih šrafčića u novim akreditacionim propisima.
Da li zbog toga, ideološke bliskosti ili nečeg trećeg manje opipljivog, Zukorlić je vrlo prijemčiv za sve ono što ima da poruči vlast - s izuzetkom Ljajića, s kojim je u stalnom političkom ratu i u njihovom Novom Pazaru, odnosno Sandžaku, ali i van njega. Ne čudi, jer valja se izboriti za vrhunsku milost da bi se prevlast u Pazaru "overila" u svakom smislu, posebno finansijskom. Zukorlić, kao kontrapunkt Ljajiću, mora biti i Vojsilavu Šešelju posebno mio; Ljajić mu se ionako odavno zamerio kao šef srpske strane u saradnji s Haškim tribunalom.
A, pošteno, iako važi za jednog od najodmerenijih političara na ovdašnjoj sceni, zamerio se mnogima pošto u poslednje dve decenije nema vladajuće kolicije u kojoj nije bio na istaknutom mestu. To je delimično razumnjivo ako se zna da (nacionalne) manjinske politike nema bez podrške vladajuće većine. Ma koja i ma kakva bila. Pa, čak, kao u slučaju Ljajića, i kad formalno nije manjinski predstavnik - njegova Socijaldemokratska partija registrovana je kao politička stranke bez nacionalnog prefiksa, a pređašnju Sandžačku demokratsku partiju (skraćenica je zbog prepoznatljivosti ista SDP!) prepustio je bliskim saradnicima. Mimikrija, međutim, pre ili kasnije ispostavi račun.
No, sve to je deo višedecenijskog političkog dekora, tako pitoresknog da čoveka teško šta može da začudi. Po istom principu, sve ono što se u parlamentu u utorak deševalo, kao i sve što se na izbornom terenu dešava, u uobičajenom je maniru ovdašnje političke burleske. Tu su svi - i dvorska luda i publika i takmaci za poljubac vrhunske ruke. I dobošari koji će njegove milosti doneti glas, pa odluku razglasiti.
Najmanje je važno svima, pa i samom Ljajiću, hoće li u Vladi ostati on ili će ga volšebno zameniti Zukorlić (ili neko njegov). To nije važno ni Srbiji, pošto se Ljajićev glas već godinama ne čuje, čak ni u Nemnjinoj (sedište Vlade), a van nje je tek eho donetih odluka. Mada, nema sumnje da bi željan vlasti Zukorlić bio bolji promoter.
Najveći problem Srbije je što je i onim direktnim napadom na visokopozicioniranog državnog funkcionera, s umobilnim optužbama, promisana još jedna stranica nepodopština i mržnje. Nekažnjena, iako je po svim pravilima, pa i parlamentarnim, vrlo kažnjiva. Nekažnjena, jer se njome šalje vrlo jasna poruka ljudima - svi su dodirljivi i smenjivi (sem, razume se, jednog nedodirljivog).
To što je, za razliku od podjednako umobolnih optužbi na račun Nataše Jeremić, sada meta čovek iz vladajuće klike stvari samo potcrtava. Kad može tako nisko da se gađa Ljajić - mogu i svi drugi. Tu su, uostalom, agilna predsednica parlamenta i niz čauša da napadača zaštite, sudovi - kao u slučaju "Jeremić" - da ne sude iako ih zakon na to tera. Tu su lojalni mediji da stvari podvuku crvenim.
Tu su i istraživači javnog mnenja koji će se zakleti da te "smešne optužbe" ne utiču na rejting političara i izborne rezultate, ni "velike" ni ove nacionalne.
Napokon, tu su i sami političari voljni da gađaju i manje voljni, ali ipak pripravni da budu i mete, kad zatreba.
Srbija je baš nesretna zemlja! Sve diler do dilerke, ne ovi narko, mada ima i njih mnogo više nego što se da podneti na ovako skučenom prostoru - na javnoj sceni su dileri nemorala, prostakluka, ogoljene sile i moći, s jedne strane, te slugeranjstva, manje ili više plaćenog, s druge.
I straha, jer Tamo Gde Treba sve se može iščačkati - a ako to nije dovoljno prljavo uvek se može dosoliti, pa čak i potpuno fabrikovati. Tu su službe, tu su nazovimediji, tu su društvene mreže. Po potrebi i skupštinska govornica, pošto kuloari nisu dovoljno ozvučeni.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.