Jutros na improvizovanim tezgama kod početne autobuske stanice "osamdesetčetvorke" (Nova Galenika, Zemun, Srbija) žena koja prodaje versku papirnu galanteriju, crkvene kalendare u raznim veličinama, loše reprodukcije svetaca i slično, u središte ponude je stavila kalendar za 2016. s nasmešenim - Josipom Brozom Titom na naslovnoj strani.
Iz najboljih dana, u civilu, s isturenim prstenom koji liči na pečatni. Kaže: "Tito najbolje ide, jutros sam samo komšijama u zgradi prodala sedam kalendara. Ovaj je poslednji, moraću kod gazde da naručim još. Ako ima." I dodaje: "Mnogi me ovde osuđuju što ga prodajem sa svecima, ali više je onih kojima je to normalno. Mnogi ga vole."
Treba li naglasiti da na zidnom kalendaru nema impresuma? Ilegalna roba, kao i tezga. Kao i sveci poređani oko njega. Ali ide dobro, najbolje. Idu dobro i crkveni kalendari i razni sveci.
Vreme je slava. A za koji dan će i 29. novembar.
Ovaj isečak života dobra je slika svega što nam se događa. Potpuna konfuzija u glavama i životima. Kako inače objasniti da komunista, ortodoksni ateista koji je Crkvu - novi vernici pravoslavne provenijencije rekli bi samo Srpsku pravoslavnu, ali to je druga tema - proterao u ćošak života, čitave tri i po decenije po smrti i dalje "tuče" svece na mnogim frontovima? I Isusa.
Mnogima je veća ikona od kućnog sveca, krsne slave.
Istina, drugima je veći đavo od sotone, što je posebno veličanje, ali naizgled nespojivo spojeno je bez problema; mnogi veruju i u Tita - mada je ispravnije reći "Titino vreme" - i u boga. I sve svece.
Sasvim prirodno, bez dileme. Bez upita. Štaviše, ako ih pitate kako to da su u istom košu i pravednik i grešnik - sami odredite ko je gde! - reći će vam suvereno da tu nema nikakvih problema; sveti Georgije je sveti Georgije, Tito je Tito.
Vrlo verovatno da ti isti ljudi najviše vole majčicu Rusiju i Vladimira Putina, ali poslednji dinar odvajaju od usta da decu pošalju na "truli zapad" na školovanje, najbolje kod frau Angele Merkel. Rusija je Rusija, a Nemačka je Nemačka! Kao i pre mnogo decenija, kada je po otvaranju granica ondašnje socijalističke Jugoslavije gastarbajterstvo postalo unosan posao.
Valja, istine radi, dodati da to nije bio hir, već mahom iznudica, jer se ovde i tada teško živelo. Opet istine radi, na stalnoj uzlaznoj putanji i s neskrivenom nadom da će biti bolje. Ali, za mnoge je i tada nada bila poslednje utičište pre životnog poraza, pa je dizanje rampi sa granica bilo spas.
Ti prvi gastarbajteri podizali su velelepena zdanja u rodnim selima i otvarali radnje i fabričice u rodnim gradovima. Verovali su da će se vratiti i da će njihova deca nastaviti život baš tu u zavičaju, raditi i rađati svoju decu, koja neće morati da odlaze trbuhom za kruhom, nego iz razonode ili na škole. Nisu shvatili gastarbajteri da je toj njihovoj deci, koja su namah stekla novi zavičaj, stari tek egzotika. I to samo dok su mali, a posle je teret, skupa s opustelim kućama, ostarelim precima i tegobnim običajima.
Posle su na red došli drugi za odlazak, mladi, školovani; pa begunci od rata, pa od tranzicije, pa od današnjice.
Migracije iz Srbije nikako da se smanje. Gotovo da nema dana bez upozorenja "godišnje ostajemo bez grada od 35.000 ljudi". Što zbog bele kuge - sve je manje onih koji rađaju i onih koji bi mogli da rađaju, a sve se više umire. Slično je, dabome, i u okolnim zemljama, ne samo onima koje imaju prefiks bivša Yu.
Tu ne pomažu ni sveci, ni Tito; jedina stvarna brana odlascima koji prazne zemlju jeste blagostanje, bar u naznakama; kakav-takav posao; kakva-takva mogućnost da se skućiš i stvoriš porodicu. Mada, ne baš ni kakvo-takvo, jer kakvo-takvo ne podstiče ljude nego ih koči. Zbog čega bi neko ko u Londonu, Brajtonu, Parizu, Nju Orleansu, Oslu, Melburnu, Torontu može da živi kao čovek od svog znanja i umeća ostajao ovde?
Dakle, uz te iole pristojne mogućnosti za život, mora postojati i ona čuvena Marksova, pa Lenjinova i Titova nadgradnja - dobra škola, dobra bolnica, dobri putevi, mogućnost putovanja svetom, dobre novine, pristojan odmor obavezno i ponešto kulture koja prevazilazi model rialitija.
I, naravno, tradicije, jer je dobra tradicija najčvršći temelj. Ukotvljeni u izvesnost, sa saznanjem da su im i koreni stabilni, ljudi nemaju potrebe da odlaze zauvek.
Nije odviše, iako mnogima, posebno mladima stasalim tokom ratova i tranzicije, izgleda nemoguće.
Ima još mnoštvo asocijacija na temu "Tito među svecima". Većina je, nažalost, vulgarno politička, jer se svi ovde već decenijama suočavaju sa "titićima", koji bi pošto-poto da ga nadrastu i obavezno dosegnu svetačku slavu ambicijama bez pokrića. Vođama i sledbenicima.
Zato danas škola nije najizvesnija karta za posao - mnogo je bolje imati partijsku knjižicu. Vladajuću, podrazumeva se. Svih 25 godina novog višestranačja u Srbiji (i oko nje) i nove demokratije. Bolje je biti kum, sestrić, starleta sa zanatom, klimoglavac nego imati diplomu. Pošteno stečenu. Mnogo je bolje biti glasnogovornik nego vlasnik sopstvenog mozga, sopstvenog "ja" i sopstvenog jezika.
Od malih nogu te uče da nije tvoje da misliš, nego da slušaš i onda te puste u svet da se laktaš. Klimanjem glave ili mišićima, obe su stavke na ceni. Iako, paradoksa li, kad te tako opremljenog puste u život, svi od tebe očekuju da budeš "dasa", "glavni", "mudonja"...
I, naravno, da poguraš porodicu. Službica neka državna, malo muljaže sa strane, kućica, lokalčić. Baš kao kod Nušićeve "Gospođe ministarke". I potonjih "drugarica ministarki". I današnjih, ali ne ministarki u nušićevskom smislu, pošto su novi ministri veće ministarke od njegove.
Verovali ili ne, zbog svega toga, ona tezga s početka nije ni slučajnost ni svetogrđe.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.