Tačno u podne ekspremijer Srbije Aleksandar Vučić položio je zakletvu kao peti izabrani predsednik Srbije. Tekst zakletve ("Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti") položio je nad specijalno pravljenim primerkom Ustava Srbije i - Miroslavljevim jevanđeljem.
Zakletvi je prethodila pompezna ceremonija, čije je pripreme novinar Dejan Anastasijević ocenio kao pripreme za krunisanje. I nešto malo protesta.
Nekoliko dana ranije Vučićev prethodnik Tomislav Nikolić upisao se u ktitore Srpske pravoslavne crkve pošto je novoizgrađeni hram posvećen Dimitriju Velikomučeniku darovao SPC-u. Crkva sagrađena u rodnom selu ekspredsednika, Bajčetini, vredna milion evra, biće jednom ženski manastir. Na seoskoj svetkovini Nikolić nije krio zadovoljstvo što je stao rame uz rame s Nemanjićima, pre svega, ali i sa svim srpskim vladarima koji su spajali krunu i krst. Nije mu uopšte zasmetala činjenica da je pet godina bio na čelu republike u čijem Ustavu piše da su Crkva i država odvojene.
I, naravno, ni patrijarh Irinej, zadovoljan što je još jedan hram u okrilju SPC, ni Nikolić, tada još predsednik Srbije, nisu našli za shodno da objasne otkud najsvežijem ktitoru milion evra, što golica čak i one koji blagonaklono gledaju na ovu vrstu rodoljublja, a protivnike besmislenog rasipništva dovodi do besnila.
Nedugo pre toga Viši sud u Valjevu prvostepenom odlukom rehabilitovao je zloglasnog četničkog komandanta Nikolu Kalabića. Poništavajući 11 odluka posleratnih komisija FNRJ, od koji se četiri odnose direktno na vođu Gorske straže, kao i rešenje Sreskog suda u Mionici kojim je Kalabiću kao ratnom zločincu i dokazanom kolaboracionisti oduzeta imovina, Sud mu je vratio sva građanska prava. Kako će ih više od sedam decenija počivši četnik koristiti - ne zna se, ali zna se da se time otvara put njegovim potomcima da zatraže povrat imovine. A svima koji su bili obuhvaćeni sa sedam odluka Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata stvara novu mogućnost rehabilitacije. Sve krvave ruke biće namah oprane, kao i Kalabićeve.
Valja, ipak, reći da je gro stručne, što istorijske, što pravne, kao i političke i široke javnosti, odluku valjevskog suda proglasio sramnom i opasnom, jer je dosad najsnažaniji doprinos poništenju antifašističke borbe Srbije. I ruganje nebrojenim žrtvama rata, a posebno Gorske garde i Kalabića lično. Za razliku od ranije rehabilitacije vođe Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića, nije bilo većih podela, pa čak ni na relaciji vlast - opozicija. Štaviše, sem porodice koja je i pokrenula rehabilitaciju, malo ko pomišlja da relativizuje njegove zločine. I, nažalost, sem valjevskog suda, koji je, kao važnu stavku u rehabilitaciji, našao i to da Kalabić nije izdao Mihailovića!
Tri tačke iz majskog života Srbije, mada naizgled nepovezane, u očitoj su sprezi koja bi se u slobodnijoj interpretaciji mogla nazvati trojstvom sličnom onom koji tvore kruna, krst i mač. Čak ni uloge nije teško podeliti. Nikolić je pre nekoliko godina, na zgražavanje dobrog dela javnosti, u zgradu Predsedništva uneo badnjak i tako derogirao jedan od najvažnijih simbola sekularne republike. Ne zna se hoće li Vučić nastaviti tu neslavnu kratku tradiciju, ali nema sumnje da je spajanjem Ustava i Jevanđelja i on, istina na suptilniji način, spojio Crkvu i državu, uz solidan izgovor da je Miroslavljevo jevanđelje prvi dokaz srpske pismenosti.
Glede Kalabića bivši četnički vojvoda Tomislav Nikolić nije se uopšte izjašnjavao, možda zbog nostalgije za kokardom, možda zbog zauzetosti, što izazvane bajčetinskom svetkovinom, što poslednjom deobom odlikovanja. Vučić je u oproštajnoj premijerskoj živoj emisiji na TV Pink (a gde bi drugo?), kao i obično, optužio raniju vlast koja je donela "idiotski zakon" 2006. Što jeste tačno. I ponovo 2011, kad je prethodnom istekao rok. Ali, nije ni pomislio da je trebalo nešto menjati. Jer, ako je zakon kojim su vlasti koje su se dičile epitetom demokratske pružile nepravedno osuđenima pravo na (mahom postuhmu) rehabilitaciju, "idiotski", što ga ova vlast za pet godina trajanja nije promenila? Osim toga, i taj odista sporan zakon ne dozvoljava rehabilitaciju dokazanih kvinslinga i ratnih zločinaca, što je Kalabić bez sumnje bio. Od 1941.
Zapravo, slučaj Kalabić, iako pravi glogov kolac u srce pravde i nesalomivo oružje revizionista i geometara novije istorije, ovde je samo usputna stanica. Dramatična, ali još usputna, mada neće to biti ukoliko i Apelacioni sud u Beogradu zauzme isto stanovišite kao Viši u Valjevu. No, o tom - potom.
Dve druge dimenzije su važnije. Prva je to konstantno uvlačenje Crkve u državna posla, koje stvarno nije započela ova vladajuća garnitura - rodonačelnik je Slobodan Milošević devedesetih, a put su joj utrli pragmatični Zoran Đinđić i bogobojažljivi Vojislav Koštunica početkom ovog milenijuma. No, Nikolić je u tome otišao koracima od sedam milja, više mareći za ono što govore, žele i čine crkveni velikodostojnici nego Ustav, nad kojim se zakleo.
Ostalog što se tiče, sem carski široke ruke u deljenju odlikovanja i pomilovanja, Nikolić se tokom pet godina predsednikovanja prilično držao ustavnih ovlaštenja, često ne zalazeći i u deo atara koji mu pripada. Tako dolazimo do ključne dimenzije ove gotovo postmoderne Srbije i pitanja koliko će se i kako novoizabrani predsednik držati svojih nadležnosti i Ustava? Nema sumnje da će mu biti teško da obuzda svoj poprilično apsolutistički i masijanski mentalitet, koji ga je na premijerskoj funkciji neprestano dovodio u nepotrebne sukobe, ali moć izvršne vlasti mogla je da ih anulira, tim pre što je kao prvi ministar bio pre svega odgovoran stranačkoj strukturi koja ga podržava.
S predsedničkim poslom je malo drugačije, jer hteo ili ne mora biti predsednik svih građana. Baš zbog toga je još manje sumnje da će mu upravo Ustav nad kojim se zakleo biti najveći izazov, posebno u delu koji je i u zakletvi ključan - Kosovo i Metohija. Ne treba biti Nostradamus pa predvideti da će kraj njegovog prvog mandata 31. maja 2022. Srbija izvesno dočekati s novim najvišim aktom, ali teško je i pretpostaviti da će u njenom sastavu i de jure ostati Kosovo. De jure, jer de facto to odavno nije. A u novoj ustavnoj geometriji agilni Vučić teško da može računati na sve svoje pristaše, bez obzira na to što mu blanko opraštaju sva neispunjena obećanja. A još manje će moći da računa na SPC, bez obzira na Miroslavljevo jevanđelje, Nikolićevu crkvu i badnjake i sve oproštene poreze.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.