Ugledni beogradski dnevni list "Danas", odnosno njegov izdavač DAN GRAF, kažnjen je nedavno sa bezmalo 50.000 evra zbog kršenja Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom (OSI).
Ne bi ovo bilo čudno da u "Danasu" i pre stupanja na snagu Zakona 2010. nisu imali dvoje stalno angažovanih ljudi sa oštećenjima koja ih i golim okom svrstavaju u ovu ugroženu grupu stanovništva - jedno sa radnom knjižicom, drugo po ugovoru. Plaćani su po propisima, što uključuje sve poreze i prireze na platu i honorar.
Problem je iskrsao zato što nisu zaposleni po paragrafima ovog zakona, već onog o radu, za angažman su ih preporučile sposobnosti, ne sila zakona. Poreska uprava je otkrila "delikt", upozorila DAN GRAF; otvorena je teskobna i duga procedura prebacivanja ljudi iz jednog statusa u drugi, ispunjene su norme, ali kazna je stigla i uglavnom plaćena. Firmi je pojela čitav mesečni fond za plate. Može i naturalni iskaz - to je isto kao da su štampali i besplatno poklonili oko pola miliona primeraka lista. Svakome ko se iole razume u novinarski hleb jasno je šta to znači.
I još jedna novčana ilustracija; prema podacima Poreske uprave, ove godine u poseban budžetski fond, koji se namiče penalima i kaznama, slilo se oko 50 miliona dinara - lavovsku desetinu dao je upravo DAN GRAF.
Priča bi ostala van očiju javnosti da je sam "Danas" nije objavio, prvo u formi otvorenog pisma poslovodstva, a potom i kroz seriju tekstova u čijem središtu je po prirodi stvari bio Harač servis, kako Poresku upravu duhovito zove poznati pisac i "Danasov" kolumnista Svetislav Basara. I poštovanje zakona. Do danas, međutim, nije jasno zašto je baš na DAN GRAF primenjen najgori scenario, posebno što je belodano da im nije padalo na pamet da krše paregrafe, još manje izbegavaju ljude sa invaliditetom u svojoj sredini. Pri tome, država nije odgovorila ni na pitanje ispunjava li ona ovu obavezu u svojim javnim preduzećima i ustanovama i u kojoj meri? I "kažnjava" li se prelivajući novac s jedne budžetske stavke na drugu?
I, najvažnije, gde je tu zaista briga o ljudima kojima je potrebna svaka vrsta pomoći da bi se ostvarili i samostalno živeli?
U slučaju "Danasa" desio se i jedan loš daje vu - ovaj list je najčešće kažnjavan svojevremeno dok je za vreme režima Slobodana Miloševića važio tzv. Šešeljev zakon o javnom informisanju, udruženo zločinačko čedo tadašnje vlasti. Tada je, istina, bilo bukvalno preko noći, po hitnom prekršajnom postupku, sa stotinama hiljada DEM, u novom slučaju priča je potrajala dve godine, ali više je nego dovoljna da se aktivira alarm i zapita da li je reč o perfidnom politčkom pritisku ili nečem drugom. Tim pre što je praksa kažnjavanja lista nastavljena i tokom 14 godina novoosvojene demokratije, jer se i Kurta i Mutra, kuso i repato, nekako nađu mnogo uvređenima nečim objavljenim u ozbiljnim novinama. Kobajagi, to više boli nego kada vas razvlače tabloidi i ružičaste televizije. Slična je sudbina i ostalih ozbiljnih medija, ali to je druga priča, vratimo se prvoj.
Problem je što dobra namera, kao i obično, nije praćena dobrom praksom, za početak objašnjavanjem poslodavcima kako se zakon primenjuje i stvarnost prilagođava normama
DAN GRAF je, nema spora, olako shvatio zakonske odredbe da kao preduzeće sa više od 50 zaposlenih mora imati i dvoje koji imaju invaliditet i pomislio da je sam život jači od norme. Pokazalo se da nije, ali čitav slučaj je otvorio nove dimenzije koje se najlakše svode na staru dobru izreku "noga lička, a cipela bečka". Zakon u čije dobre intencije ne treba sumnjati, donet je u nizu akata koji Srbiju približavaju savremenom svetu i standarima koji naglašavaju zaštitu manjinskih grupa. Njime se poštuju i silne konvencije koje je zemlja ratifikovala.
Problem je što dobra namera, kao i obično, nije praćena dobrom praksom, za početak objašnjavanjem poslodavcima kako se zakon primenjuje i stvarnost prilagođava normama. Sa dovoljnim vremenom da se to i učini, bez dovođenja i ljudi i preduzeća u mučno "prekvalifikovanje" očitog statusa. Već smo pisali na ovom mestu o tome da je u Srbiji teško biti osoba sa invaliditetom, teško i sramno. Čak se i najuljudniji nađu u nelagodi pred slepim čovekom, o distrofičarima da ne govorimo. Tradicionalno veličanje sile lako se pretvara u prezir nejači i malo ko ozbiljno shvata da jedan nedostatak ne znači nužno i poništenu ličnost.
Otuda se osobe sa invaliditeom teško školuju, još teže zapošljavaju i najteže osposobljavaju da stanuju samostalno. Njima se, parafrazirajmo japansku mudrost, umesto štapa kojim će naučiti da pecaju, svakog dana servira riba. Češće ribica ili riblja kost sa ostacima mesa. Iako brojni, praktično su nevidljivi, pa je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje tek dvadesetak hiljada ljudi sa invaliditetom. Svaki četrdeseti, iako je kao i svuda na svetu i u Srbiji svaki deseti stanovnik doživotni vlasnik nekog telesnog oštećenja ili poteškoće, stečene ili urođene.
Među ovim ljudima koje berza rada nudi poslodavcima često se ne može naći odgovorajući profil. Uz to, tvrde u Uniji poslodavaca Srbije, ako bi se striktno držali paragrafa - na 20 do 49 zaposlenih jedna OSI, na 50 dve, pa još jedna na svakih narednih 50 - ne bi bilo dovoljno radne snage. Zbog svega toga, mnogi su odlučili da plaćaju državni harač umesto da nekog radno zbrinu.
Mnogima je taj privid izbora nametnut. Prosto, u Srbiji mnoštvo zgrada, čak i državnih sedišta, nije prilagođeno ljudima u invalidskim kolicima ili sa belim štapom. O toaletima i javnom prevozu da ne govorimo. Zato, zapravo, izbor između penala i ulaganja za mnoge nije ni postojao. A ako se još prisetimo da je Zakon donet u jeku ekonomske krize, u vreme kada su dnevno desetine firmi gašene i stotine ljudi ostajale bez posla, oni koji su se borili za opstanak realno nisu ni mogli razmišljati o socijalnoj funkciji. Koja, uzgred, privredi teško da pripada. Ali, čitav taj mozaik u kome dominira državna traljavost, kako to biva, ne obija se državi i njenim činovnicima o glavu već ponovo onima koji pune budžet.
Inspekcije su majušne, mnogi za male pare progledaju kroz prste, pa kad se sve sabere, vlasti su jednima majka, drugima maćeha, čak i kada nemaju ubilačku nameru. Što je, doduše, vrlo upitno u slučaju medija, posebno onih sklonih opiranju
E, tu onda dolazimo do stvarne političke pozadine; nije ona, kao što i u "Danasu" žele da veruju, u skrivenim namerama vlasti da ugase list od ugleda čija kritika daleko dopire. U prilog tome ide i činjenica da je delikt evidentiran u jednom režimu, kako se u Srbiji najčešće zove izabrana vlast, a efektuiran u drugom. Ključni problem je što ni prvi ni drugi nisu usaglasili brojne propise, doneli podzakonska akta i pre svega što su skloni selektivnoj primeni zakona. Inspekcije su majušne, mnogi za male pare progledaju kroz prste, pa kad se sve sabere, vlasti su jednima majka, drugima maćeha, čak i kada nemaju ubilačku nameru. Što je, doduše, vrlo upitno u slučaju medija, posebno onih sklonih opiranju.
Šta je sada činiti? Mogao bi, primerice, "Danas" da se oda (opet Basara) istraživačkom novinarstvu i priupita javni servis RTS, brojne lokalne televizije i onaj deo "Politke" i "Novosti" koji je u držvanom vlasništvu kako oni poštuju zakon. Mogao bi i da zađe u medijski privatni atar, ali i u već pominjane ostale javne kuće. Mogao bi, ali neće; prvo, nije sklon denunciranju kao novinarskom stilu; drugo, neće profitirati na tome što će i drugi plaćati penale i, najvažnije, to je posao države. Zato postoje inspekcije, poreska policija, razni kontrolori novčanih tokova.
Ali ono što bi, ne samo "Danas" nego svi mediji mogli da učine, a u opisu je poslova, jeste da poteraju državu, njene činovnike i zakonodavce da malo pažljivije donose i sprovode zakone. Tome služe javne rasprave dok se zakoni stvaraju, stručni skupovi i skupštinske rasprave o predlozima. Nije fazon u prepisivanju dobrih normi, posebno ne po hitnom postupku, već u njihovom utemeljenju i uslovima za sprovođenje. Trulo drvo ne prima kalem, ma koliko kalem bio dobar.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.