Pitanje iz naslova spada u ona od milion dolara, trese medije i poznavaoce prilika, kako se to prigodno kaže, iako je odgovor više nego prost - još nije pozvan u zvaničnu posetu. A kad će, ne zna se, pa do daljeg predsednik Srbije Tomislav Nikolić u Hrvatsku može samo kao turista.
Vrlo verovatno isti princip važi i za predsednicu Hrvatske Kolindu Grabar-Kitarović glede njene još manje izvesne posete Beogradu.
U ovih nekoliko redaka staje čitava najnovija afera na relaciji Beograd - Zagreb, koju je isprovocirao "Jutarnji list" nezvaničnim saznanjima da Nikolić u Zagrebu nije poželjan zbog nekoliko meseci starog zahteva papi Franji da zaustavi kanonizaciju Alozija Stepinca.
Mediji u Beogradu krenuli su odmah tragom medijske kalkulacije "Jutarnjeg" i zavisno od snage i značaja svojih izvora, došli do istog zaključka - poseta nije odložena zato što nije ni ugovorena.
Najdalje je u pojašnjavanju tog jednostavnog zaključka otišao "Blic" navodeći da za poziv Pantovčaka Andrićevom vencu ima pet uslova: rešavanje pitanja nestalih u ratu devedesetih, povratak imovine na koju Hrvatska polaže pravo (ne zna se ima li i nečega što nije vezano za rat devedesetih), povratak kulturnog blaga otetog tokom rata devedesetih, povratak arhiva za koji Zagreb pretpostavlja da je u Srbiji i konačno uređenje granice na Dunavu duge 145 kilometara.
Taknuto-maknuto ili drugačije rečeno ništa novo, jer se ovih pet spornih pitanja "rešava" više od dve decenije sa vrlo malo uspeha, a mirne duše bi se moglo reći i vrlo malo obostrane volje da se zaista nešto konkretno dogovori i realizuje. To, podsetimo, nije pošlo za rukom ni prethodnim predsednicima Borisu Tadiću i Ivi Josipoviću, socijaldemokratama, pacifistima i antifašistima po uverenju, premda su se često sretali u pokušajima da razmrse klupko koje nisu ni zamrsili.
Listi nerešenih pitanja valja dodati i zahteve Srbije da se reši pitanje nestalih, povratka prognanih, povratka njihove otete imovine, povratka uzurpirane imovine koja bi se mogla arbitražno (sukcesijom) proglasiti srpskom, te obezbeđivanje uslova da preostali Srbi u Hrvatskoj ne budu građani drugog reda.
Što, fakat, jesu, a poslednjih dana čini se još više nego poslednjih godina.
Za rešavanje svih ovih još nerešivih pitanja sada su se stekle nešto povoljnije političke prilike pošto su u obe zemlje na vlasti isti oni i/ili naslednici onih koji su rat zakuvali ili, u najmanju ruku, dobrano dosolili tu krvavu čorbu. Devedesetih, a dobro je zakuvavali i četrdesetih prošlog veka.
No, kako se iz prethodnog vidi, Stepinac nije na "listi uslova" Pantovčaka, mada bez daljeg u spinu "Jutarnjeg" ima poprilično istine.
Hrvatska, koja je na krilima manjeg koalicinog partnera ponovo ustoličila desničarsku vlast - po istom receptu kao Srbija 2012. i 2014 - u Stepincu mahom vidi sveca ili makar domoljuba, ma šta to značilo.
Srbija, pak, i leva i desna, sve i da hoće, ne može gledati tim očima. Za sve građane levog političkog spektra koji podrazumeva antifašizam, Stepinac je bio i ostao fašista koji je aktivno učestvovao u istebljivanju i Srba i Jevreja i Roma, ali i Hrvata i muslimana i inih koji nisu delili njegovu i Pavelićevu viziju Hrvatske. Za desne je, pre svega a može se reći i isključivo, kriv zbog progona i ubijanja Srba. Uprkos početnim razlikama i premisama, rezultanta je ista. Na tom fonu je i Nikolićeva molba poglavaru Rimokatoličke crkve da obustavi proizvodnju sumnjivog sveca. Koja, podsetimo, traje podugo i ulazi u završnicu.
Sa suprotne obale Save, Zagreb, zagrejan za Stepinca, mogao bi Beogradu da uzvrati rukavicu otvaranjem "dosijea Milan Nedić", odnosno pokušaja rehabilitacije ratnog predsednika vlade Srbije, aktivnog kolaboranta i sluge Trećeg rajha.
Nedić je, da ne bude zabune, podjednako nevin kao i Stepinac, ali dok je počivši kardinal bar zvanično u rukama klera, počivši premijer je stigao do ovozemaljskog suda. Državnog. Ishod procesa rehabilitacije još je neizvestan, ali put je utaban rehabilitacijom Dragoslava - Draže Mihailovića - o kojoj je i zvanični i nezvanični Zagreb imao podosta da kaže i rekao - pa je sve moguće. Uprkos tome što dobar deo Srbije, i leve i desne, misli da je Nedić bio ratni zločinac. Za šta, uzgred, postoji sijaset dokaza, baš kao i kod Stepinca. Istina, u Nedićevoj biografiji nema presude, jer se ubio u zatvoru tokom suđenja, dok je Stepinac pravosnažno osuđen na 16 godina zatvora. Ondašnji sudovi, iako ih mnogi danas osporavaju, bili su legitimni, pa su i presude legitimne. Ne menja stvar ni to što su i Nedić&ostali i Stepinac&ostali mahom vršljali "po svojoj teritoriji" i razvrstavali "svoje građane" na one koje valja spasiti i one koje valja prepustiti sudbini.
Zašto, još jedno pitanje od milion dolara, zalazimo tako duboko u istoriju? Pa, ne zalazimo mi u istoriju, jer ona je tu i upravlja našim životima. I u Srbiji i u Hrvatskoj. Već decenijama, ili desetljećima, svejedno. Obe uporno govore o preživelima i spašenima, a zaboravljaju ubijene. I one četrdesetih i one devedesetih ili ih potežu kad im zatreba.
I obe rado koriste jedan važan začin - sveštenstvo. Iako su obe države formalno sekularne, vrlo vešto koriste (svaka svoju) crkvu i podjednako je vešto isturaju kad god zafali argumenata. A crkve se, dabome, ne bune, jer one vazda imaju argumenata. Onih nebeskih, ali i ovozemaljskih u vidu (povraćene) imovine, povraćenog ugleda i uticaja, a neretko i aktivne političke uloge.
E, sad, vratimo se na početak - zašto Nikolić ne ide u Zagreb? Pa, zato što nije pozvan.
A zašto nije pozvan? Pa, zato što na vrhu još nije dogovoreno kako tretirati mrtve velikaše i mrtve obične ljude. Živi još nisu na dnevnom redu, mada se pominju često, ali dok se ne reši sholastičko pitanjce koliko anđela staje na vrh igle/čiode, neće biti pomaka. A kad se to reši, Tomislav će opet moći da poljubi Kolindu dva-tri puta. Ukoliko mu do posete ne istekne mandat.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.