Koliko je za Beograd važna činjenica da je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik glasao na gradskim, dakle lokalnim izborima u nedelju, 4. marta?
I puno i nimalo - nimalo jer njegov glas zasigurno nije promenio opštu političku klimu i političku konfiguraciju, odnosno činjenicu da je lista "Aleksandar Vučić - zato što volimo Beograd" ubedljivo pobedila.
Još manje je uticao na činjenicu da je prvi put od novog višestranačja u Srbiji, što je bezmalo tri decenije, Demokratska stranka ostala ispod cenzusa u glavnom gradu. I to ubedljivo.
Dakle, Dodikov glas - ma kome dat - ništa nije promenio.
Pa, opet, on je važan iz jedne druge ravni - legalizma.
Kako kaže sam predsednik Republike Srpske, pravo da glasa u Beogradu omogućila mu je država Srbija i on ga je samo iskoristio. Očito da je tako čim se našao na biračkom spisku. Naravno, kao i mnogi drugi koji ne žive tamo gde glasaju, što nije specifikum samo Srbije, već i svih državica bivše SFRJ koje su potpisale sporazume o dvojnom državljanstvu.
A, bogami, ima mnogo onih koji glasaju zahvaljujući ilegalnom dvojnom državljanstvu, odnosno nelegalnom ličnim kartama, no to je druga tema.
Pravo je, dakle, posednika pasoša jedne države da glasa za njene organe. Državne, nacionalni parlament i predsednika. Stvari se malo komplikuju kad su lokalni izbori u pitanju jer je, prema Zakonu o lokalnim izborima, pravo da bira i bude izabran povereno samo državljaninu/ki Srbije koji/a ima prebivalište na teritoriji opštine/grada gde se glasa za lokalnu vlast.
Prebivalište je, kaže zakon, mesto u kome se građanin nastanio sa namerom da u njemu stalno živi, odnosno mesto u kome se nalazi centar njegovih životnih aktivnosti, profesionalnih, ekonomskih, socijalnih i drugih veza koje dokazuju njegovu trajnu povezanost s mestom u kome se nastanio. (Zakon o prebivalištu i boravištu Srbije, član 3.)
Boravište je, pak, mesto u kome građanin privremeno boravi van mesta svog prebivališta duže od 90 dana. Podrazumeva se da je reč o teritoriji Srbije, recimo imate prebivalište u Nišu, a poslom ste 90 dana u Loznici i ako ste obavili valjano papirologiju - i stvarno boravite u Loznici - možete glasati tu gde ste. Ako se raspišu izbori.
Šta to znači u konkretnom slučaju - premda zaista nije od relevantnosti za ishod nedeljnih beogradskih izbora? Prosto, predsednik Republike Srpske ne ispunjava formalno uslove da glasa za lokalnu vlast u Beogradu. Izuzev ako nadležnim organima Srbije nije pružio validno uverenje da će 90 dana boraviti na adresi koju ima u srpskoj ličnoj karti.
Da li je to učinio znaju samo on i oni. Ako je odgovor potvrdan, a sudeći po tome što je upisan u birački spisak jeste, nije se ogrešio o pravila u Srbiji. Eventualna pitanja tog dvojnog boravišnog statusa i njegovih posledica mogu da mu postavljaju samo građani Republike Srpske, čiji je izabrani predsednik iako je, kako se čini, sa privremenim/povremenim boravištem van RS. Mogu i drugi građani BiH, recimo Bošnjaci izbegli iz Srebrenice tokom rata, koji su pre dve godine glasali u tom gradu iako odavno žive u drugim mestima. Verovatno je Dodik s punim pravom sumnjao u njihovo pravo (zakonsko, ne moralno) da se izjašnjavaju o vlasti tamo gde ne žive.
S punim pravom su mnogi osporavali i pravo tadašnjeg muftije, a sadašnjeg političara Muamera Zukorlića, stanovnika Novog Pazara - dakle i drugog grada i druge države - da glasa u toj istoj Srebrenici.
Sve ovo važi i za druge političare s ovih prostora, ponajpre manjinske (što Dodik nije), koji imaju i koriste biračko pravo na raznim mestima.
Istovremeno, stotine hiljada ljudi, među kojima bi mnogi zaista želeli da svoje zakonsko pravo iskoriste - to naprosto ne mogu. Primerice, u birački spisak za Beograd, procena je validnih stručnjaka, najmanje 20 odsto upisanih nikada ne mogu da glasaju. Ne neće, nego ne mogu. Reč je o ljudima iz poslednja dva migraciona talasa - devedesetih zbog ratova, pa kasnija ekonomska emigracija - koji i dalje imaju papire domovine i zavičaja - zvanično i prebivalište. Oni mogu glasati na nacionalnim izborima i u novim sredinama ali samo ako se steknu uslovi, odnosno ako tamo legalno borave i ako se pojavi najmanje sto potencijalnih birača pa se otvori biračko mesto.
Na lokalnim izborima mogu da glasaju samo ako doputuju u Beograd. Kao što je, uostalom, učinio Milorad Dodik, a verovatno i još mnoštvo ljudi koji mogu da priušte sebi vreme i troškove putovanja.
U najgoroj su poziciji studenti čije pravo da se izjasne nije sporno, ali često je mrtvo slovo na papiru. Prosto, žive (a često i rade) daleko od zavičaja, u zemlji ili inostranstvu ne menja stvar, kao ni to hoće li se vratiti ili ne, prosto stalo im je da iskoriste svoj glas. Ne treba sumnjati, kako kaže pobednička lista - zato što vole Beograd.
Može, naravno, i Milorad Dodik svima reći da je glasao zato što i on voli Beograd, u šta uopšte ne treba sumnjati, kao i onih još 814.129 žitelja Beograda čiji su listići u nedelju bili važeći. Priča sa glasanjem predsednika RS u glavnom gradu RS - Beogradu, ne Banjaluci - zapravo je paradigma onoga što se zove vladavina prava i vladavina u korist građana, mada je bolje govoriti o njihovom manjku. Očito je, naime, da ovdašnje elite umeju veoma dobro da obezbede, zaštite i upotrebe svoje pravo i svoj glas, ali ne i da iste mogućnosti pruže drugim građanima.
A, to je ključ ove priče i u slučaju izbora stvari uopšte nisu mnogo komplikovane, zahtevaju dva, istina, poskupa tehnička posla. Prvi je preciziranje biračkog spiska u skladu sa zakonom. Neki to zovu čišćenjem biračkog spiska, ali to je ne samo gruba reč, već i grub postupak jer ljudi nisu otpad ili fleka pa da ih eliminišeš čišćenjem, potrebna je nepristrasna i profesionalna provera spiska.
Za početak da nema preminulih.
Drugi tehnički potez je omogućavanje elektronskog glasanja.
E, sad, da bi se ova dva tehnička posla obavila, a treba vremena, posebno za prvi, najvažniji začin je čuvena politička volja. To je ono kad političari koji drže u rukama sve državne mehanizme kažu - treba ovako i ovako uraditi da bi svi imali jednake mogućnosti. I to učine. U slučaju izbora da omoguće svim pod istim uslovima da glasaju. Bez obzira da li su za ili protiv onih koji ističu već u nazivu liste činjenicu da vole Beograd, Srbiju, Srpsku...
Za političare koji drže do sebe i svoje zakletve, zapravo, najbolji način da tvrdnju o ljubavi naspram neke teritorije dokažu jeste da urade ono što im je i obaveza i posao.
A onda neka i sami glasaju sve gde im to pravo pripada. Ovako kako kaže zakon.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.