Počećemo ovako: profesor psihologije Milenko Karan, rođen u Liježu, poreklom iz Livna, igrom sudbine zaposlen u Prištini, priča negde 1984-1985. kako mu se Svetozar Vukmanović Tempo, jedan od najuticajnijih ratnih generala NOB-a i poratnih funkcionera, žali: "Dolazi mi Luka svake noći!"
Sveštenik Luka Vukmanović, Tempov brat, ubijen je u postratnoj, revolucionarnoj pravdi, sa desetinama, stotinama, hiljadama, koje su 1945. bežale preko Zidanog mosta u strahu od nove komunističke vlasti. SVT nije ni prstom mrdnuo da spase brata, po dostupnim dokumentima i svedočenjima, ispravnog čoveka. Nevinog. Greh mu je bio vera u kralja i Hrista. "Pa, neće, valjda, meni Luka sada da dolazi", kaže divni, davno počivši Milenko: "Nisam ja pustio da ga ubiju, a da sam mogao da sprečim, sprečio bih!" Zaista, ko koga treba da sanja?
Uvod izgleda kao podrška odluci Višeg suda u Beogradu da se komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVO) pukovnik Dragoljub Mihailović, ljubiteljima poznatiji kao čiča Draža ili đeneral, rehabilituje. Odnosno, da se proglasi ništavnim proces vođen protiv njega kao nefer i ideološki. Što izaziva i političku rehabilitaciju, iako je stvar navodno formalno-pravne prirode, što je samo pravnicima jasno. Ostalima nije i neće. Zato uvod nije odbrana sudske odluke, štaviše daleko od toga; priča o Vukmanovićima je samo isečak onoga što se uz rat, odbrambeni i građanski, dešavalo. Kao odmazda, kao osveta, kao naopaka pravda.
Kao ljudsko zlo, izazvano i pravdano prethodnim zlom. A mnogo ga je bilo. Prema teško oborivim dokazima četnici su tokom rata pobili mnogo ljudi, zatrli mnoštvo porodica, poneke su likvidirali iz zabave ili koristoljublja, a najviše je ubijeno onih koji su imali neke veze sa partizanima. Rodbinske, na primer. Prvo su ispotiha ubijali, kao što su se ispotiha suprotstavljali okupatoru, a kako su se primicali nacistima, sve su glasnije orgijali. Najviše žrtava je, logično, u samoj Srbiji, pa onda u istočnoj Bosni; nisu samo "komunjare" bile na meti, neretki su sa posebnim zadovoljstvom kamu umakali u muslimansku krv. Vraćano im je istom merom - zatiranjem nedužnih "nevernika". Ustaše su im bile braća po zločinima. Mnogo je svedočenja iz rata o razmerama tog zla, a jedno od najpotresnijih dao je Vojislav Lubarda u "Gordom posrtanju".
Da li je Mihailović kriv za sve te smrti? Možda lično nije ni za jednu, ali kao komandantu JVO sve su mu na duši. Da je poživeo, njega bi svake noći pohodila armija žrtava. Prema podacima pedantnih okupacionih vlasti, JVO je brojala oko 35.000 vojnika. Neka je i ogromna većina postupala u skladu sa zakletvom kralju, časno, vojnički, ona manjina je mogla, kao što i jeste, poubijati desetine hiljada. Starci, žene i deca teže beže nego odrasli muškarci, posebno kada su na prepad uhvaćeni i zatočeni. Komandant je morao znati za ta zverstva. I sprečiti ih.
Zato je suvislo pitanje da li je Mihailović nevin danas, 69 godina posle presude kojom je oglašen krivim? Formalno-pravno jeste jer će se nadalje voditi kao neosuđivan. Vraćena su mu i tada uzeta građanska prava, a njegovi potomci mogu da potražuju i tada oduzetu imovinu. Žrtve i njihovi potomci mogu još da se uzdaju samo u vanredni pravni lek, ali teško da će ga biti jer država Srbija nije htela da se meša u postupak. Javni tužilac je odbio ulogu tzv. umešača, a najvećoj organizaciji partizana i njihovih potomaka SUBNOR-u nije dato pravo učešća. Zato je to bio jednostrani postupak na čije pozitivno rešenje nema prava žalbe. Dakle, zaista je nevin, ma koliko to mnogima čudno i groteskno zvučalo.
Ali, baš zato je važno podsetiti na još jednu stavku; četnici su rehabilitovani još - ironije li - 22. decembra 2004, kada su izmenama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica partizanski i ravnogorski pokret izjednačeni. S izuzetkom Socijalističke partije Srbije, koja se proglasila baštinikom komunista, te malene Socijaldemokratske partije koje više nema na političkoj mapi, sve poslaničke grupe glasale su tog dana za "pomirenje" u pravima. Njih 176, naspram tridesetak protivnika i desetak uzdržanih.
Mnogi se, očito, danas ne sećaju te ubedljive dvotrećinske većine u kojoj su na istoj strani bili radikali vojvoda Šešelja i Nikolića, Tadićeve demokrate, sa sve pridruženim građanskim listama, Dinkićevi eksperti, Koštuničine demokrate. I inicijatori, Draškovićev SPO. Boris Tadić kao predsednik Srbije tada nije iskoristio pravo da stopira zakon. Posle toga je sve istorija. Najnovija. Mada, istine radi, za razliku od ustaša i njihovih potomaka koji više od dve decenije u Hrvatskoj primaju penzije, nijedan "ravnogorac" nije još uspeo po tom osnovu da uveća prihode. Što, naravno, govori o vladavini prava, ali to je druga tema. Mnogi su, pak, stekli Ravnogorsku spomenicu kao dokaz da su bili prvi antifašisti na ovom tlu. Zato je poništavanje sudskog procesa Mihailoviću tačkica na jotu prekrajanja istorije. A, hoće li izazvati novi krug deoba? Teško je pretpostaviti jer su ovde partizani i četnici i dalje zavađeni žestoko, doduše isključivo verbalno. Može biti da će, kada na talasu rehabilitacije krene (pre)imenovanje trgova i škola i dizanje novih spomenika novim ratnim pobednicima, biti sukoba koji se neće završiti samo na svađi. Ali, o tom - potom, ako se nekim zlom desi. A desiće se ako nekom ludaku padne na pamet da u Vraniću ili na Debelom brdu podigne spomenik zločincima tik pored spomenika njihovim žrtvama. Klanim i živim paljenim.
Moguće da će pravno proglašenje Mihailovića nevinim otvoriti i novi krug revizije i suđenja - za zločine počinjene uz rat i posle njega, poput ubistva Luke Vukmanovića. Zapravo, to je za očekivati u istoj meri u kojoj je i rehabilitacija đenerala bila očekivana. Vrlo velikoj. U tom slučaju postaje retoričko pitanje hoće li potomci partizana morati da traže rehabilitaciju svojih slavnih predaka? I gde će Srbija biti na mapi antifašizma?
Moguće da će se i region još malo ili malo više buniti, da će biti i novih isključivo političkih rehabilitacija zlikovaca iz drugih sokaka. Sve to će doprineti da ova vlast ostane upisana kao revizionistička, mada, ruku na srce, nije ona niti sama, niti jedina trasirala takav put. Iako je njenom pretežnom delu kokarda najmilija.
Rukavaca u koje se može ići je zaista mnogo. Zlo iz Drugog svetskog rata na ovim prostorima imalo je više repriza pre dvadesetak godina i nešto manje, kad su "naši" klali "njihove", a "njihovi" vraćali "našima". I obrnuto. U tom junačenju stradalo je najviše civila, starih, dece i žena. Kao i u Drugom svetskom ratu, i tik posle njega. Mnogi mnogima dolaze u snove, kao Luka Tempu. Kao četnici Vranićima, Sokolovićima, Đurovićima...
Napokon, veličanje zla - a rehabilitacija osuđenih i oprost masovnih zločina to u biti jeste, čak i kada su pobude plemenite, a pravo pravno nesporno - poseban je društveni kvasac za ispoljavanje svakojakog nasilja. Svako nekažnjivo zlo rađa drugo i tako ukrug. Zato je u narednim sedmicama, mesecima, godinama važnije nego ikad zaviriti u istorijske spise i precizno, u meri u kojoj je to moguće, utvrditi istinu. Pomirenja bez istine nema, kao što bez istine nema ni pravde za žrtve.
P.S. Pošto su ovo isečci zbilje, dugujem objašnjenje čitaocu s inicijalima F.M. Pišem ekavicom, zato što je to moj maternji jezik. Ijekavica mi je zvučnija i toplija, a i moji preci u zapadnoj Srbiji su je govorili, ali ja sam naučila i još učim i mislim na ekavici. Uz to, dobro razlikujem sve ijekavice, slovo "j" mi je drago, ali nekako verujem da je važnije ono što je napisano nego kojim pismom je napisano.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.