Nezavisni stav

Stop oružju!

Nikola Vidačković
Nikola Vidačković

Priča mi jedna apotekarka kako joj redovno dolazi u apoteku čovjek koji ima "šifru", doduše ne reče koju. Dotični je, kaže, taksista, a pokazivao im je i pištolj u pretincu auta.

Eto, pametan nisam kako takva osoba može da vozi auto, svakodnevno odgovara za živote drugih i pritom nosi "tetejac"? Ko je tu zakazao, ko je uzeo pare? Doktor koji ga je pregledao, onaj što mu ja izdavao dozvolu ili možda u "bananko državi" apotekarka i novinar znaju više od onih čiji je to posao pa je dotični za njih totalna nepoznanica.

Koliko je lako danas doći do oružja u Bosni i Hercegovini, vidjeli smo kada je zatvorenik sarajevskog zatvora iz istog pobjegao uz prijetnju pištoljem čuvarima. On je prije hapšenja opljačkao banku sa kolegama lopovima sve sa pištoljima u rukama i pancirima kako bi sačuvali svoje živote.

Realno, svako od nas zna nekoga ko mu može nabaviti pištolj, bombu, suzavac, municiju... Ulaskom interneta u našu svakodnevicu mogućnosti su postale neograničene.

Kraćim istraživanjem onlajn oglasa došao sam do zaključka da, ako imam želju i čime da platim, u veoma kratkom roku mogu da naoružam čitavu jedinicu, bogami i ne tako malu. U ponudi su revolveri, snajperi, optike koje daju mogućnost čistog pogotka na 200-300 metara. Da stvar bude gora, sva kupovina se odvija iz ruke u ruku, a veoma često i bez potrebne dozvole.

I sve bi to meni bilo jasno da se zovem Džon i živim u Koloradu, da mi Drugi amandman garantuje posjedovanje i nošenje oružja, a da sam odgajan da to "sveto" pravo stičem rođenjem. Ali ne zovem se Džon, nego Nikola i ne živim u Koloradu, nego u BiH, gdje narod nema ni za hljeb, a oružje nosaju i kupuju samo kriminalci i oni bijesni.

Nadležni, uvedite bar malo reda u ovu oblast, pohapsite koga treba, oduzmite šta je nelegalno i manje će nas boljeti glava, ako je do tada uopšte budemo i imali.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Izdvojeno
Najčitanije