Boris Tadić je građane pozvao da izaberu "stabilnost i sigurnost", dok je Tomislav Nikolić zatražio "promene" u Srbiji. Tako je barem čuvena beogradska "devedesetdvojka" sažela preksinoćnju TV debatu dvojice kandidata uoči drugog kruga predsedničkih izbora, koji se održavaju u nedelju.
Ironiju će razumeti samo onaj čitalac koji se seća da je, na samom početku krvavog raspada bivše nam domovine, Slobodan Milošević na izbore išao sa parolom "Sa nama nema neizvesnosti", dok je demokratska opozicija tada, i još deset godina posle toga, neumorno zahtevala "promene" u Srbiji.
Nikolić je na to i ciljao, ma koliko on lično bio nepodesan za poređenje sa liderima 5. oktobra. Ali na šta je ciljao kandidat koji traži i treći predsednički mandat, dok Srbija naizgled nezadrživo propada? Ankete mu daju sigurnu prednost pa možda misli da ne mora da strahuje ni od istorijskih ni od savremenih analogija, iako su Francuzi pre samo dve nedelje isterali predsednika iz Jelisejske palače našavši nepristojnim da oni gube svoja radna mesta, a da njegovo ostane "stabilno i sigurno".
Osim Srba, svi evropski narodi kojim se na izborima ukazala prilika da smene vlast pod kojom lošije žive tu su šansu već iskoristili, pa je od izbijanja krize u Evropi najureno jedanaest šefova država i vlada. Za divno čudo, Tadićevi su ministri ovih dana pokušavali to da okrenu u korist svog šefa, u stilu "niko nema što Srbin imade..." Tačno, nijedan drugi evropski narod nije imao Borisa Tadića, kao što nijedna druga evropska država nije imala toliko korupcije, bede i nezaposlenosti kao Srbija, i kao što ni u jednoj nije vladala takva kontrola medija kao u Srbiji, ni takva potčinjenost tobož nezavisnih ustanova izvršnoj vlasti. Ni sa jednom drugom zemljom Srbija ne deli poslednje mesto po kvalitetu zdravstvene zaštite u Evropi, na koje ju je pre dva dana postavila relevantna evropska institucija posle komparativnog merenja zdravstvenih standarda Evrope na osnovu 42 indikatora. Ispred Srbije su na ovoj listi i Bugarska i Hrvatska i Albanija i Bosna i Hercegovina...
Sva su poređenja, na bilo kojem polju, na našu štetu, iako ista kriza drma celu Evropu i iako vlast u Srbiji stalno priča bajke o nekom našem tobožnjem "liderstvu" u regionu. Kada je dosadašnji predsednik imao priliku da u TV duelu sa građanima podeli svoju viziju budućnosti Srbije, za samo tri minuta dva puta je nabrojao jedan te isti "uspeh": to što "ljudi iz Srbije putuju bez viza". Kakav raskorak sa istorijom. I u vreme Josipa Broza su naši ljudi putovali bez viza, s tom razlikom što je busanje u prsa tada zaista išlo zajedno sa liderstvom u istočnoj Evropi, i po standardu i po političkim slobodama i po drugim merilima...
Vlast u Evropi podržava vlast u Srbiji, ali to ne znači da Srbija ide ukorak sa evropskim trendovima. Beogradska štampa je još juče, kako bi preduhitrila početak današnje izborne ćutnje, javila da, "u znak otvorene podrške Tadiću", u četvrtak u Beograd stiže izaslanik novog francuskog predsednika. Neka i bude tako, ali hoće li Boris Tadić, ako bude izabran, svečano obećati Srbima: "Neću odlučivati u ime svih ostalih, o svemu i na svakom mestu"? Tim je rečima Fransoa Oland na svojoj inauguraciji propratio zavet da će za njegovog mandata parlament imati ulogu koja mu pripada. Svi su shvatili njegovu suptilnu kritiku Sarkozija, kojem je prigovarano da kontroliše više vlasti nego što mu je u francuskom polupredsedničkom sistemu po Ustavu pripadalo. Mada niko nije išao tako daleko da ga naziva uzurpatorom i diktatorom, kako nekadašnji lider koalicije "Zajedno" i dojučerašnji poslanik na listi LDP-a Vesna Pešić naziva Borisa Tadića.
No taj francuski "deus ex maćina" bitan je deo naše priče. Pobedu na izborima u Srbiji odnose kandidati Evropske unije, a Evropska unija, kao ni Čerčil posle Drugog svetskog rata, nema nameru da stanuje kod nas, barem ne u narednih desetak ili dvadeset godina. Ona zato ovde i ne traži drugog Fransoa Olanda ili drugu Angelu Merkel, već samo nekoga ko će umeti da sluša Olanda ili Merkelovu, to jest njihove briselske nameštenike, pre svega na temu kako da Srbija što pre "svari" nezavisnost Kosova.
Ovdašnja politička klasa je to davno shvatila, pa se čak i ne pretvara da je deo velike evropske konverzacije o budućnosti Unije, njenom "deficitu demokratije" i usporavanju integracija. Vlast se uredno pretvara da je demokratska, a Brisel se pretvara da joj veruje. Zato se ovde ne gleda ni desno ni levo, već unutra i unazad. Kad nema opipljivih rezultata, preostaje politika straha, odnosno "spasavanje" zemlje od neke sudbine koja je tobož gora od sadašnje bede, straha i korupcije. Zato se ovde o politici razgovara na antievropski način, atemporalno i esencijalistički, kao da su ljudi, njihove naravi i politički bagaži jednom zauvek dati. Pa poslednja decenija nestane iz razgovora kako bi ustupila mesto devedesetim godinama, kada niko ko je odskora na vlasti ni za šta nije snosio odgovornost ni krivicu. Kada se povede razgovor o izbornoj krađi, prave se poređenja sa protestima koalicije "Zajedno" iz 1996, ali ne i sa izbornim krađama iz postoktobarskih godina, odnosno sa političkim bagažom Tadićevog DS-a.
A šta se u tom bagažu zapravo krije i koliko je uopšte osnovana indignacija kojom se Tadićeva vlast brani od optužbi za izbornu krađu? Boris Tadić duguje deo svoje prve popularnosti na položaju lidera DS-a "priznanju" bodrumske krađe glasova iz 2003. U predizbornoj kampanji u decembru 2003. obećao je da će ta stranka "posle izbora ispitati ko je bio 'inicijator neistine' o glasanju Nede Arnerić u Skupštini Srbije i da oni čija se odgovornost ustanovi 'neće moći da budu na pozicijama na kojima se odlučuje u DS-u".
Posle je stvar otišla na sud, gde je osuđen samo jedan član DS-a, Alen Selimović, i gde nikada nije utvrđeno ko je bio "inicijator neistine" da je Neda Arnerić umesto u Bodrumu bila u Skupštini Srbije i glasala da Kori Udovički postane guvernerka Narodne banke, ni ko je glasao pomoću njene i još nekoliko kartica odsutnih poslanika. (Alen Selimović je glasao umesto Nataše Milojević iz SDP-a). Bojan Pajtić je tada vodio Poslanički klub DOS-a i "pronašao" lažnu avionsku kartu kojom je Neda Arnerić "doletela" iz Bodruma.
Tadić je posle rekao da nema potrebe da se DS dalje bavi pitanjem krađe glasova. Neda Arnerić je dodala da bi bilo "prestrogo" da se osuđeni poslanik isključi iz DS-a, dok je profesor Zoran Stojiljković bio "ohrabren" presudom jer se nešto ipak "dovelo do kraja", a ubuduće će morati "sofisticiranije da se potkrada"...
A šta je posle bilo "na pozicijama na kojim se odlučuje"? Profesor Stojiljković je postao član Agencije za borbu protiv korupcije, Boris Tadić dva puta predsednik Srbije, a Bojan Pajtić predsednik Vlade Vojvodine.