Odbrana Srba

Američki novinar, veliki kritičar Ratka Mladića, napisao tekst "U odbranu Srba". Ovaj zadihani naslov osvanuo je pre dva dana u beogradskom "Blicu", iznad izveštaja u kojem se tvrdi da je Majkl Dobs svojom "odbranom" Srba izazvao "veliku buru".

Ta bura u šolji čaja, tj. na blogu američkog specijalizovanog spoljnopolitičkog časopisa "Forin polisi", koji redovno objavljuje izveštaje Majkla Dobsa o suđenju Ratku Mladiću, a sve u okviru projekta Holokaust muzeja u Vašingtonu, nije vesnik nikakvih promena u zapadnom viđenju uloge Srba u krvavom raspadu Jugoslavije. Ni autor, zapravo, nije ni za jotu promenio svoje dosta oštro mišljenje o srpskoj odgovornosti o rat. Odvojio je malo prostora za nekoliko rečenica o tome kako nisu, eto, samo Srbi činili ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, niti su oni isključivi krivci za rat; distancirao se od "onih zapadnih komentatora koji su slikali previše crno-belu sliku sukoba", čime je sebe po automatizmu svrstao među nijansirane posmatrače, da bi na kraju uočio da je u zapadnoj politici na ex-YU prostorima postojala i poneka "protivrečnost". A onda je sve to, možda nesvesno ironično, nazvao "odbranom Srba". Bošnjačkim emigrantima je i to bilo dovoljno da ga gađaju blatom, što je Dobsa ostavilo prilično ravnodušnim: učtivo je odgovorio da mu se i poređenje Miloševića sa Hitlerom, kad smo već kod toga, takođe čini pogrešnim i preteranim.

Ovo je dobar momenat da priznam da dobro znam Majkla Dobsa još iz vremena kada je radio za "Washington Post", da smo radili zajedno i da ga smatram prijateljem. Blizu dvadeset godina raspravljamo o tome ko je kriv za rat i nismo se približili u stavovima, a ne očekujem da ćemo se ikada složiti. To svakako ne znači da Majkl nije sjajan novinar, kao što se nadam da ne znači ni da sam ja nepopravljivi srpski apologeta. Moj britanski kolega, naturalizovani Amerikanac, najbliži je onoj školi mišljenja koja drži da je Zapad kriv utoliko što nije na vreme, još negde tamo 1992, "intervenisao" da zaustavi naše ratove secesije. Oboje znamo da bi ta njegova intervencija nužno bila protiv Srba i da bi, po svoj prilici, podrazumevala da se Srbi bombama "zaustave". Ako je to "odbrana Srba", takvu smo "odbranu" kušali 1999. godine i na to više i ne vredi trošiti reči.

Pravo pitanje je sledeće: kako je moguće da je na Zapadu slika o Srbima i danas toliko crna da to 2012. počinje da nervira i Majkla Dobsa, koji o Srbima danas razmišlja samo utoliko što prati suđenje Ratku Mladiću u Hagu? Liberalno zapadno javno mnjenje pripisivalo je režimu Slobodana Miloševića mnoge grehe (od kršenja ljudskih prava, uskraćivanja političkih sloboda manjinama, gušenja slobode štampe ili nekažnjavanja ratnih zločina). Ali ako je u tome bio problem, kako je moguće da decenija sasvim drugačije, čak i po priznanju naših protivnika mirne i razumne politike, nije ni za jotu promenila stav tog javnog mnjenja? Mnogi Srbi su posle 5. oktobra olako poverovali da je rušenje Miloševića izbrisalo njihove nesporazume sa svetom. A svet još nema ni svest o tome da smo mi, celo to vreme devedesetih, manje posmatrani nego demonizovani. Proticanje vremena tu kao da ništa ne pomaže. Srbija je pod Miloševićem stekla veoma moćne protivnike, da bi većinu njih zadržala i posle njegove smrti. Kada je Svetlana Vasović-Mekina tokom intervjua za "Politiku" 2006. godine podsetila austrijskog UN posrednika za Kosovo Alberta Roana da je Milošević dva metra pod zemljom i da se njime više ne može pravdati kažnjavanje Srbije, Albert Roan je odbrusio da je i Hitler bio dva metra ispod zemlje, pa je opet Nemačka kažnjena.

Dobro je kazao jedan američki komentator - postoji mnoštvo dobrih razloga da se ne gube ratovi - vaši rivali prestanu da vas poštuju, a vaši neprijatelji prestanu da vas se boje.

Ima tome blizu sto godina da smo bili zapadni saveznici, slavljeni kao junačka mala nacija na Balkanu. Ako ste mislili da će se sjaj tog vremena prosuti po nama tokom manifestacija kojim će se obeležavati stogodišnjica Prvog svetskog rata, prevarili ste se. Kad "New York Times" uzastopno ponavlja da je dvadeseti vek počeo pucnjem "srpskog nacionaliste" na Vidovdan, onda čitalac logično zaključuje da se taj vek po Srbe završio onako kako su zbog svog nacionalizma i zaslužili. Isti je list, uostalom, iz pera svog spoljnopolitičkog urednika objavio da je žaliti za srpskim izbeglicama slično kao žaliti za nemačkim izbeglicama posle Drugog svetskog rata.        

Možda je uvek bilo nerealno očekivati da zemlje koje su bez dozvole Saveta bezbednosti bombardovale Jugoslaviju i počinile ratne zločine nad civilima, pristanu da u Srbiji vide bilo šta osim svoje kosovske pobede. Loše mišljenje o Srbima danas je deo snažnog društvenog konsenzusa na Zapadu, koji vodeći mediji izuzetno retko napadaju (u meri u kojoj se Dobsov pokušaj uopšte može smatrati "napadom" na taj konsenzus). Možemo samo da se pitamo je li Srbija morala otvorenije da se suprotstavlja vladajućoj zapadnoj verziji naše novije istorije, da je osporava i da je menja, ili je izvinjavanje Borisa Tadića bilo jedino što je smela? Bilo kako bilo, nije mnogo pomoglo. Bivši predsednik Srbije se rukovanjem sa Hašimom Tačijem mnogim zapadnim liderima  lično dodatno preporučio, ali teško da je nacija od toga imala ičega osim sramote i štete. Nije pomoglo ni to što je Beograd poslednjih godina radio sve što se sa Zapada tražilo (odustao od upotrebe sile, pregovarao, poštovao ljudska, politička i građanska prava pripadnika manjina), ni to što je bio i moralno i politički u pravu u odnosu na Prištinu. Zapadno javno mnjenje svejedno pokazuje jako malo saosećanja prema sudbini Srba na Kosovu, čak i nezavisno od toga da li su pravična praktična rešenja na kojim Brisel i Vašington insistiraju kad su odnosi Beograda i Prištine u pitanju. Nijedan vodeći medij po pravilu ne spominje da je srpska manjina na Kosovu danas ta čija su ljudska i građanska prava sada ugrožena.

Na sajtu "Forin polis", tamo gde se najavljuje idući nastavak bloga Majkla Dobsa, piše: "I Srbi su bili žrtve". Nemojte se rugati. Možda će stradanje Srba za nekoga tamo biti novo, revolucionarno saznanje.