Provokator sa Peščanika

Verovatno ste pročitali da je pre deset dana umro Gor Vidal, čuveni američki pisac i esejista, ikonoklast i tvorac one slavne kovanice da Amerikom vlada jedna politička partija sa dva desna krila, demokratskim i republikanskim.

Među prvima je svoju domovinu prozvao imperijom tako da joj se etiketa zalepila, a pre smrti je još prorekao da će Sjedinjene Države završiti u vojnoj diktaturi, da "u sukobu sa milijardom muslimana" ne mogu da pobede i da im je sudbina da na kraju budu potčinjene Kini. Džordža Buša je nazivao lažovom i kradljivcem izbora, a Baraka Obamu nesposobnjakovićem. Vidala su drugi nazivali američkim Montenjom, a on je sebe video kao modernog Voltera. Potomak i insajder više američkih političkih dinastija, smatran je i autentičnim izdankom domaće aristokratije u sferi kulture i duha.     

Sigurno ste pročitali, jer su svi mediji na srpskom jeziku objavili vest o njegovoj smrti u 87. godini.  Ali je, od svih srpskih glasila sa ove i one strane Drine, samo medijska ikona "druge Srbije", beogradski Peščanik, našao za shodno da podseti na to kako je ovaj "briljantni provokator" mislio i govorio o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine. Na sajtu Peščanika pročitaćete kako se, 2. juna te godine, u intervjuu nemačkom Zidojče cajtungu podrugivao Bilu Klintonu što je, najavljujući NATO intervenciju protiv Beograda, Amerikancima prvo morao da predloži da izvade atlase kako bi na njima našli zemlju na koju je poslao bombardere:

"To je zaista bio nezaboravan trenutak. Kao svaki dobar populista, Bil Klinton je zastao kod reči 'atlas' jer većina Amerikanaca ne zna šta ta reč znači, a kamoli da ga imaju. Jugoslavija je stara rimska provincija Ilirija. Moj roman 'Julijan' se odigrava tamo. Predsednik Hari Truman je 1947, u doktrini nazvanoj kasnije po njemu, definisao politiku SAD kao nameru da se podržavaju slobodni narodi koji se opiru pokušaju podjarmljivanja od strane naoružanih manjina. Prema toj doktrini, SAD bi morale da priteknu u pomoć Srbima koje pritiska OVK. Ali Trumanova doktrina bila je prevara. Navodno smo želeli da pomognemo svakoj zemlji u cilju stvaranja dobre vlade, slobode i demokratije. Ali ona je od početka služila samo tome da opravdava naš moćni vojni establišment. Mi izdajemo više novca za naoružanje nego sve zapadne zemlje zajedno i za to su potrebni dobri neprijatelji. Otuda je pronađen 'neprijatelj trenutka', kao što Mekdonalds svakog meseca uvodi neku drugu specijalnu ponudu. Zbog toga moramo stalno da vadimo naše atlase. Jednom je to bio Norijega, potom Gadafi, pa Sadam Husein. A ovog meseca neprijatelj se, eto, zove Slobodan Milošević".

Dodao je da je imperijalna sujeta odvela Ameriku u Vijetnam, i da "sa istom sujetom letimo sada iznad Kosova i Beograda". Kada bi moja zemlja bila napadnuta onda bih je, razume se, branio, govorio je dok su bombe padale po Srbiji. "Ja sam se, uzgred, sam prijavio u Drugom svetskom ratu, to je bila stvar časti. Kada bi danas došla zapovest da se umešam u pobunu u Jugoslaviji, odmah bih kidnuo u Kanadu.... Pismo vojnoj službi za mobilizaciju u kome je Klinton izložio zašto je protiv rata u Vijetnamu bilo je jedino plemenito što je učinio u svom životu".

Zapravo i nije tako nevažno gde Vidalovu okrutnu satirizaciju američkih ratova danas na srpskom jeziku jedino možete naći. Domaće novinske agencije jedino su našle za shodno da pomenu da se slavni pisac "protivio ratovima u Vijetnamu i Iraku", pa su (Beta) donele i sledeći (ne)važni detalj:  "Vidal je tvrdio da mu je odluka da živi u inostranstvu narušila književnu reputaciju...".

Na prvi pogled se može učiniti da bi Vidal bio nešto poput nebeskog dara srpskoj desnici: verovao je da je Ruzvelt unapred znao za napad na Perl Harbur, kao i da je Buš imao dojavu o napadu na Svetski trgovinski centar, a slagao se sa Edvardom Hermanom da je "jedna od najžilavijih osobina američke kulture nesposobnost ili odbijanje da se priznaju američki zločini". Na nevolju konzervativaca, međutim, Vidal je bio homoseksualac i pionir borbe za gej i lezbijska prava, i pre nego što je ta borba na Zapadu postala politički korektna, a voleo je da se hvali da je spavao sa hiljadu muškaraca i žena pre nego što je napunio 25 godina.

Zanimljivija je, međutim, njegova recepcija u "drugoj Srbiji". Ljudi poput Gora Vidala i Harolda Pintera oduvek su, naime, izazivali izvesnu nelagodu lokalnih "liberalnih intelektualaca" koji bi sebe inače smatrali njihovim domaćim "pandanima".

Vidalova i Pinterova nemilosrdna kritika držanja zapadnog establišmenta u Srbiji uglavnom je dočekivana izrugivanjem "srpskim patriotama" zato što su Pinterovo kaštigovanje NATO-a primali sa zahvalnošću, ne gledajući mu u zube. Retko se ovde ko sa te, "mondijalističke" strane pridruživao vodećim zapadnim intelektualcima u verbalnim napadima na NATO bombardere, možda i zato što su bili prezauzeti objašnjavanjem "prevashodne odgovornosti ljudi koji vode ovu zemlju za sve što nam se izdešavalo". Teofil Pančić je tokom bombardovanja ulagao trud da u "Vremenu" objasni kako oni koji su iz Francuske 7 podržavali srpski ratni napor u Bosni nemaju prava da se sokole zato što ih Đerđ Konrad i Harold Pinter rečima brane od NATO-a. Pančić ovako rezonuje: Konrad i Pinter samo kritikuju rad svojih vlada, protestuju zbog ponašanja svojih vlasti, kao što i dolikuje nezavisnim intelektualcima. Čiste, drugim rečima, svoje dvorište, a ne tuđe, baš kao što to čini Teofil Pančić kad insistira da je Milošević odgovoran što nam se NATO bombardovanje "dešava".

Prenoseći Vidalov intervju iz vremena NATO bombi, Peščanik nam nije samo pokazao da mu vreme ništa nije naudilo. Pokazao je i da se jaz između Pinterovih, i argumenata njegovog "kolege" iz druge Srbije, i sa ove distance čini jednako velikim kao i onda. Ni Pinter, ni Pančić nisu voleli Miloševića. Ali dok je Pančić svojim čitaocima objašnjavao da se rat NATO-a protiv Jugoslavije može nazvati "prvim ratom iz ljubavi"  (ta je bombaška ljubav, istina, nastrana, ali sasvim ozbiljna i iskrena), Pinter je tvrdio da je to najobičniji "banditizam" i ratni zločin. Dok je Pančić srpske "nedoučene nacionaliste, sortu dostojnu žaljenja" podučavao da se "definitivno ne radi o nečijoj mržnji na Srbe" kao što oni "patetično zamišljaju", dotle je Gor Vidal nemačkom novinaru izlagao jednu sasvim drugačiju etiku: "Verujete li stvarno da mi mrzimo Miloševića zato što je on za nas zlikovac? Dobro, on je verovatno zao, ali mi imamo vlastite zlikovce. Naši vladari napadaju nedužne ljude iz vazduha. To je isto onoliko zlo koliko i sve što Milošević radi. Milošević se barem gnuša ljudi koje ubija, dok mi naše žrtve uopšte i ne poznajemo".