Film i serije

Glavonić za "Nezavisne": Ovde su za istinom već vekovima raspisane poternice

Glavonić za "Nezavisne": Ovde su za istinom već vekovima raspisane poternice
Foto: N.N. | Glavonić za "Nezavisne": Ovde su za istinom već vekovima raspisane poternice
Nevena Vržina

Dugometražni igrani film "Teret" jedini je film sa prostora bivše Jugoslavije na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Kanu, a njegov autor Ognjen Glavonić pojašnjava da je to film o generaciji naših očeva, ne samo o onome šta su oni ostavili nama, nego i onome šta su oni naslijedili od svojih roditelja, film o Jugoslaviji, njenom raspadu i lekcijama koje možemo da naučimo iz toga. Prema rasporedu u Kanu planirano je da "Teret" bude prikazan ove subote u okviru programa "Petnaest dana autora".

Glavonić je, inače, godinama pokušavao da snimi film o vozaču hladnjače koji tokom jedne noći prevozi tovar od Kosova do Pančeva, ne znajući šta se krije u kamionu. Kao perspektivan mladi autor ovaj režiser iz Srbije prepoznat je i zahvaljujući svojim dokumentarcima "Živan pravi pank festival" i "Dubina dva".

U intervjuu za "Nezavisne" Glavonić otkriva kako je došlo do učešća na festivalu u Kanu, zašto ga intrigiraju teške teme o kojima se ćuti i koje iz tog razloga nisu primamljive finansijerima, ali i o Sarajevo film festivalu.

NN: Vaš film "Teret" biće prikazan na Filmskom festivalu u Kanu u okviru selekcije "Petnaest dana autora". Nije prvi put da imate priliku da se predstavite na nekom festivalu svjetskog ranga, ali je sigurno da Kan ima posebnu važnost. Sa kakvim emocijama ste primili ovu vijest, ali i sa kakvim iščekujete festival?

GLAVONIĆ: Poziv na festival je stigao u trenutku dok film još uvek nije bio završen, još uvek smo radili na zvuku, fotografiji, efektima. Tim pozivom dobili smo konačni rok za završetak filma, ali i jednu veliku opuštenost i ispunjenost pri samom kraju rada. Nju je ubrzo zamenio strah od premijere i recepcije filma.

NN: Priča o vozaču kamiona koji prevozi nepoznati tovar, čime se bavi "Teret", godinama je bila Vaša preokupacija. Ako sam dobro shvatila, priča je to o teretu jedne generacije, koji u ovom slučaju nosi jedan čovjek. Da li je zaista jedan čovjek sposoban da iznese sav taj teret?

GLAVONIĆ: Priča filma nije samo o teretu tog jednog čoveka, taj teret iz naslova se odnosi na veliki broj stvari, ideja, stanja. Recimo da je glavna priča filma o tome šta je jedna generacija ostavila drugoj. To jeste priča o tome šta je generacija naših roditelja ostavila našoj, ali je takođe to i priča o tome šta je generacija naših roditelja nasledila od prethodne generacije, šta je s tim nasleđem učinila, kako je s njim postupila.

NN: I u "Teretu", ali i dokumentarcu "Dubina dva" bavili ste se istinitim, ali teškim temama koje ljudi baš ne vole da čuju. Zašto nam je najlakše da okrećemo leđa stvarima sa kojima bismo zapravo trebalo da se suočavamo, ako ne zbog našeg, a onda zbog boljitka budućih generacija?

GLAVONIĆ: Zato što je "teško zabosti nežne reči u debele uši". Zato što su ovde za istinom već vekovima raspisane poternice. Zato što živimo nacionalizam, a on uvek zaglupljuje, ne trpi kritiku, odbija dijalog, opravdava i podstiče zločine u svoje ime dok krivca za sve isključivo nalazi u onom "drugom". U tom krdu smrdi, ali je toplo, i možda je zato ljudima lakše da okrenu leđa, zažmure ili barem skrenu pogled.

NN: Zašto Vas intrigiraju takve priče, posebno ako znate i da one nisu primamljive finansijerima?

GLAVONIĆ: To je uvek plod želje da se govori slobodno, da se ne skrene pogled sa onoga što smeta i žulja, da se pričaju priče koje mi postavljaju bezbroj pitanja o sebi i sopstvenoj poziciji u društvu i sistemu u kojem živim i stvaram, da se kroz tu zapitanost i radoznalost nađe suština, istina, mir. Taj mir treba tražiti u sebi samom, a ne u drugima, makar to bili finansijeri, festivali, narod, nacija, država. Ako ga tražite tamo, a ne u sebi, ono što stvarate će zaudarati na laž, patetiku i licemerje. 

NN: Da li Vam se dešavalo da i ljudi u Srbiji ili našem regionu nakon odgledanog filma "Dubina dva" kažu da nisu uopšte bili upoznati sa pričom o leševima u Batajnici?

GLAVONIĆ: Mislim da je taj film svoj smisao i snagu dobio posle upravo takvih reakcija. Bilo ih je, i previše, i uvek su bile praćene zaprepašćenošću da se tako nešto desilo, zapitanošću nad činjenicom da ništa o tome nisu čuli ranije, besom spram okrutnosti odgovornih, ali i odgovornošću sistema koji je naredio, omogućio i negovao neznanje, tišinu i ćutnju.

NN: Imali ste priliku i da budete dio Sarajevo film festivala, kako biste ocijenili ovaj festival i gdje su uopšte festivali sa ovih prostora u odnosu na evropske ili svjetske?

GLAVONIĆ: SFF je najpoznatiji festival u našem delu sveta i sigurno se po veličini i uticaju nalazi u samom vrhu evropske festivalske scene. I to nije moje mišljenje, nego činjenica. Meni su lično veoma dragi manji festivali, oni intimniji, sa manjim brojem filmova, gostiju, projekcija, koji su i dalje u tom nekom međuprostoru između entuzijazma i industrije. Takvih festivala na prostoru Jugoslavije ima dosta, uglavnom u manjim mestima, i njihovo postojanje svoj smisao ne nalazi u takmičenju sa drugim, sličnim svetskim festivalima, nego samo u činjenici da postoje i nude drugačiji sadržaj lokalnom stanovništvu, diverzitet mladima, mogućnost da se neki drugačiji filmovi vide u bioskopu, da se porazgovara sa autorom i da se kroz takve susrete možda stvore neki novi filmofili i filmadžije.

NN: Dokazali ste da je moguće kreirati filmove koji ne zahtijevaju ogromne sume novca, a da istovremeno budu značajni i interesantni, kako publici, tako i kritici. Smatrate li da je postojeći sistem zahvalan ili nezahvalan za mlade autore i njihovo funkcionisanje u istom?

GLAVONIĆ: Naravno, filmovi se mogu napraviti i van institucionalne podrške, bez budžeta, uz snažan entuzijazam i dobre prijatelje, ali to zavisi i od priča koje želite da pričate. Moji prethodni kratki i dokumentarni filmovi su, uz velika odricanja, mogli da nastanu i u takvim uslovima, ali "Teret" je zahtevao veću podršku. Zbog raznih razloga, finansiranje i nastanak tog filma trajali su sedam godina. Dok god ne bude bilo fonda, ili konkursa, za debitantske dugometražne filmove, smatram da postojeći sistem nije dovoljno dobar, tj. da mladim rediteljima otežava snimanje svog prvog igranog filma. Činjenica je da oko 80 odsto svih filmskih reditelja na svetu snimi samo jedan ili dva filma u karijeri, tako da sistem u kojem većinu sredstava dobijaju samo stara, dobro poznata lica, a ne neka nova, zapravo radi na štetu stvaranja sopstvene budućnosti.

STOP!

nije sloboda govora

zalbe.vzs.ba

Govor mržnje je krivično djelo!

huškanje, diskriminacija, prijetnje i uvrede po nacionalnoj, vjerskoj, rodnoj ili bilo kojoj drugoj osnovi

neće biti tolerisane

na našem portalu

Komentare na ovu vijest mogu postaviti samo prijavljeni čitaoci.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Molimo vas da vaša iskustva i zapažanja prilikom korištenja aplikacije za komentarisanje podijelite sa nama.

Pošaljite komentar

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije