Imam duboku potrebu da razumem svoj put, svoj život, a za to mi je potrebno da još jednom, sada kao zrela žena, prođem tom stazom detinjstva, mladosti i kompletne prve polovine života, kaže književnica Brankica Damjanović, otkrivajući da nakon osam naslova prvi put piše roman.
Njene knjige, ali i mudre misli koje svakodnevno dijeli na Facebooku privukle su odavno veliki broj čitalaca, a izuzetak nije ni Banjaluka, gdje 17. novembra dolazi po treći put u posljednje dvije godine. Književno veče biće održano u Kulturnom centru Banski dvor, a Damjanovićeva, koja iza sebe ima sedam naslova, kaže da je ovaj novi na kojem radi veliki zalogaj za nju.
"Ali i moja velika radost, izazov i iskušenje, posebno stoga što je na neki način kulminacija upravo tog mog porodičnog nasleđa. Mislim na emotivno nasleđe, razume se", navela je ona.
U intervjuu za "Nezavisne" govori o čitalačkoj publici, popularnosti njenih knjiga, ali i o tome šta odvaja njenu književnost od one motivacione.
NN: Sudeći prema promocijama koje ste u posljednjih godinu dana održali u bh. gradovima, ovdašnja publika Vas je i te kako prihvatila. Kao nastavak istih dolaze i promocije u Banjaluci i Tesliću. Čini se da ste i Vi zavoljeli ovdašnju publiku.
DAMJANOVIĆ: Bosna i Hercegovina i ja smo se zavolele na prvi susret. U Banjaluku dolazim treći put za samo dve godine, a do sada sam posetila i Zvornik, Sarajevo, Derventu, Brčko, Tuzlu… I svugde, baš svugde je prijem bio topao i prijateljski, a moji utisci i više nego pozitivni. To više nisu samo čitaoci, to su moji prijatelji, ljudi sa kojima se moja duša prepoznala. Sa najvećom ljubavlju dolazim svaki put u BiH.
NN: Kako Vas je samo jedno "volim te" od strane čitateljke nakon promocije Vaše knjige inspirisalo da napišete cijelu knjigu "Rekla mi je volim te"?
DAMJANOVIĆ: Zapravo se jedna priča tako zove, a susret sa čitateljkom u Podgorici minule zime i njeno najiskrenije "volim te" toliko su me ganuli da sam odlučila da se tako zove i moja četvrta zbirka kratkih priča. Kao da je u toj kratkoj rečenici, u tom naizgled jednostavnom izlivu ljubavi sasvim nepoznate žene sadržano sve ono što radim i o čemu pišem svih ovih godina. Kroz te tekstove protkane ljubavlju mnogi su otkrili deo sebe, onaj deo koji je negde bio skrajnut iz mnogo razloga, a onda su polako mnogi od tih ljudi koji me prate na društvenim mrežama počeli da se otvaraju i najpre prihvate i zavole sebe, a potom i sve ono što im je u posrednom ili neposrednom okruženju. Reći nekom "volim te" prevashodno je izjava ljubavi sebi.
NN: U vremenu kada je malo toga dobro, Vi pišete i objavljujete knjigu "Dobro je...". Vjerujete da iz čovjekove suštine još uvijek nije potpuno nestala dobrota?
DAMJANOVIĆ: Duboko verujem u dobro, u dobrotu u svakom ljudskom biću. Nije možda svugde vidljivo, svesna sam toga, ali ako bismo se malo pozabavili konkretnim slučajevima, ako bismo pokušali da razumemo, nađemo korene nečijeg ponašanja, uvideli bismo da je strah potisnuo dobrotu i da ne treba mnogo ni vremena ni truda da se uz malo pružanja pažnje i ljubavi, razumevanja i podrške, to dobro ponovo pojavi. Ne moramo, međutim, ni to. Dovoljno je da negujemo dobrotu u sebi, da se ponašamo u skladu s tim i to će se neminovno odraziti i na ono što dobijamo od okruženja. Govorim iz ličnog iskustva. Na to jedino imam i pravo. Život svakodnevno daje potvrdu mojim rečima.
NN: Ono što mi se posebno svidjelo jeste činjenica da ste pisali o junaštvima i borbama običnog čovjeka, a koje su, kako ste naveli, temelj za sreću velikog svijeta. A, nažalost, danas tako malo znamo jedni o drugima i o tim borbama i junaštvima.
DAMJANOVIĆ: Malo, istina je. Samo zato što smo uplašeni, zabrinuti zbog gole egzistencije, okrenuti sebi. Radeći kao novinar pune dve decenije upoznala sam toliko mnogo ljudi koji su pravi heroji. Tad sam i shvatila da su njihova svakodnevna junaštva dala veći doprinos napretku čovečanstva od mnogih revolucija. Svako od nas, svakoga dana pomalo dobija priliku da čineći takozvana mala dobra dela pomogne takozvanom velikom belom svetu da postane bolje mesto za život. Pomognemo li jednom čoveku, svet je već postao lepše mesto. A svako može da pomogne sa onim što ima. Važno je da se ne bojimo. Strah je antagonist ljubavi. Moj život je nabolje promenila potpuna predaja Bogu i poverenje u njega. Vredelo je.
NN: Dugo godina ste proveli radeći kao novinar, nedostaje li Vam ovaj poziv, ima li istine u onoj: "Jednom novinar, uvijek novinar"?
DAMJANOVIĆ: To je zaista tačno. Ako pažljivije čitate moje priče, videćete da su pisane novinarskim stilom, bez mnogo deskripcije. Važna mi je suština, forma je baš karakteristična za jednog novinara. Novinarstvo mi ne nedostaje, ali me, sasvim je očigledno, i ne napušta. Postalo je deo moga krvotoka davno, kada sam kao devojčica sa 16 godina prvi put ušla u televizijski studio.
NN: Sudeći prema komentarima čitalaca na Vaše objave, oni u onome što napišete vide i svojevrsni "lijek" za sebe, pronalaze se u tome što pišete i primjenjuju to na svoje situacije. Kako ipak odvojiti Vašu književnost od one motivacione?
DAMJANOVIĆ: Odlično pitanje. Ponekad me neko nazove motivatorom pa se ja našalim i kažem da ja ni svoju kćer ne mogu da motivišem da opere posuđe, a kamoli da nepoznatim ljudima menjam život. Činjenica je ipak da svakodnevno dobijam na desetine pisama čitalaca koji doslovce kažu da su ove knjige lek. Ja znam zašto je to tako. Pisane su iz lične potrebe i plod su moje potrage za lekom koji mi je bio neophodan u jednom trenutku životnog beznađa. Sebe sam iscelila ovim tekstovima, a ljudi prepoznaju autentičnost, emociju, proživljeno, a ne samo ispisano. Tu je tajna, ako o tajni uopšte može biti reči.
NN: U Vašem slučaju društvene mreže su mnogo učinile na promociji pisane riječi. Da li je to danas najbolji put do čitalaca ili kvalitetan sadržaj uvijek, na ovaj ili onaj način, dospije do javnosti?
DAMJANOVIĆ: Društvene mreže su medij kao i bilo koji drugi. Mogu da pomognu da se delo plasira, ali ne i da obavezno bude prihvaćeno i vrednovano. Moja najveća nagrada je više od 20.000 štampanih knjiga za protekle dve godine. Čitaoci nisu naivni i ne možete ih prevariti. Meni se vraćaju, pitaju kad će nova knjiga i sami sebe stavljaju na listu čekanja. Tada znam da ih nisam prevarila. Tada znam da nisam izneverila ni njih, a ni sebe.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.