Imala sam mnogo težak dan. Jedan od najgorih. To je ono kad ti duša postane teška tonu bola. Kad misliš da ne možeš dalje, da te Bog precenio pa dopustio toliki teret... To je ono kad očaj iz tebe preliva od svega što te snašlo. I ne znaš ništa - ni što si ti, ni zašto se toliko zlopatiš, ne znaju ni drugi, ali prihvate neko objašnjenje i guraju... Nikom ne trebaju pitanja jer odgovora nema, ali ljudi guraju... I šta onda?
Razmišljala sam šta bi mi jedino istinski prijalo u tom trenutku, ko bi mogao da me uteši jer Bog je po običaju tih, a ljudi, pa i oni najdivniji, prosto imaju kapacitet bola i empatije. Moliš se, a tišina ubija. Plačeš, a ne pomaže... Onda izađem do parka i na uglu vidim mladu prosjakinju kako hrani golubove. Za ono što joj udele ona kupi hleb i hrani golubove koji su bukvalno svuda po njoj.
Prolaze ljudi, žure, a ona sedi kože ispucale od zime, umotana u staro ćebe, i samo gleda svoje golubove. Ubacim nešto u kanticu ispred nje kao da kupim kartu za najneverovatniju predstavu ili platim terapiju. Sednem pored nje i zajedno u tišinu hranimo golubove. Ja nju ne pitam zašto je tu gde je, a ni ona mene ne pita ništa. Prosto radost golubova sve pokrije. I sem udara krila i gugutanja ništa se ne čuje. Ona je istinski biće ljubavi i znam da ne treba da je pitam kako je završila ovde, kao što ja ne podnosim da me pitaju za zdravlje.
Kako iz te perspektive sve izgleda drugačije - nema žurbe ni briga! Dvadesetak golubova vitla oko naših glava i mi se kikoćemo kao dve devojčice. Minus je, a toplo oko srca. Nekad ćutanje pomaže više od govora. A ova devojka, ona je čuvar portala za drugi svet, ili je anđeo. Ne znam ali tuga se smanjila, očaj posustao - njene zelene oči leče svaku tugu. Pitate se u kojem gradu se ovo desilo - nije bitno, ali negde gde sam mogla mirno da sedim dva sata sa prelepom prosjakinjom, a da me niko ne prepozna. Da jedna drugu skoro puna dva sata bez reči, objašnjenja, grejemo kroz dodir duša. Tačnije, ona je imala pogled kao sa drugog sveta - potpuno nedotaknuta surovošću ovog sveta, od kog su joj se smrznule ruke i ispucala nežna bela koža. Njoj je zaista svejedno šta je na njoj i ko prolazi pored nje. I da li će je u ovom telu biti sutra. U njoj nema ozlojeđenosti ni straha, ona samo uživa da bude živi stalak za golubove koje hrani. A oni opet, radosni što neko misli na njih, udaraju krilima i otimaju se za komadiće hleba... I nema pitanja kako se ko zove niti bilo šta. Tek tišina koja leči. Iz ovog ili onog razloga ona ne učestvuje u iluziji ovog sveta. Niko ne zna njenu muku zbog koje je zaboravila ceo svet kao kad bol postane prevelik i ne možeš više da učestvuješ u tim trkama i lažima. Ona nema ni strah. Ona čak ništa ni ne traži - retko ko ubaci neku novčanicu jer ljudi malo zaziru od tako čudnog prizora mlade devojke i 20 golubova. I tako prođe to vreme u blagosti njene aure. Odsedih ja sa mojim anđelom i popusti teret na duši. Razli se dušom neka milost, dobrota koju sam pokupila od nje... Rekla sam: "Hvala", a ona me samo pogledala krajičkom oka i rekla: "Hvala vama"... Samo onaj ko ne učestvuje u iluziji ovog sveta može pomoći nekome ko nosi sve patnje ovog sveta. Tih dva sata ćutanja značila su mi više nego 50 godina govorenja. Sva ta krila iznad moje glave prigrliše moja slomljena krila. Nisu svi beskućnici ljudi sa tužnim biografijama, nekad su to samo anđeli koji nemaju JMBG, ni stan ni ideju o sutrašnjem danu. Oni su tu kad nam najviše trebaju i pretvaraju se da mi trebamo njima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.