Književnost

Isidora Bjelica u kolumni za 'Nezavisne': O cvrkutu ptica i stanju živaca

Isidora Bjelica u kolumni za 'Nezavisne': O cvrkutu ptica i stanju živaca
Foto: N.N. | Isidora Bjelica u kolumni za 'Nezavisne': O cvrkutu ptica i stanju živaca
N.N.

Kada sam pre nekoliko dana otišla u manastir koji volim da posećujem, moj divni prijatelj monah kaže nam sledeću stvar ovde ljudi dođu i kažu: "Blago vama kakav je ovde mir, samo se čuju divne ptičice koje tako smirujuće cvrkuću!", a onda nastavlja: "Dođu onda ovde na tri dana i treći dan se tresu i kažu: 'Ovo je neizdrživo! Ove ptice toliko grakću i urliču da ne može da se spava ni misli...'"

U ovoj istinitoj anegdoti je sadržana sva istina o ljudskoj psihi  ništa nam ne valja osim onoga za čim čeznemo!

Odatle veličanstvena istinitost u onom Desankinom "Ne, nemoj mi prići".

Tu negde leži uzrok višestruke ljudske nesreće  sve što nemamo, sve tuđe nam je slatko, želimo ga, čeznemo za tim... S druge strane ono što imamo, svu onu blagodat i radost ni ne primećujemo, jer to prosto podrazumevamo i neretko ga doživljavamo i kao dosadno.

Zato većina ljudi najčešće shvati koliko je u njihovim životima bilo sreće, radosti, lepote, dobrote tek kad sve to izgubi.

I onda krene agonija žaljenja za izgubljenim, dok u trenutku dok smo to imali nismo ni razumevali koliko smo srećni i šta sve imamo.

Čovek je tako potpuno razapet između prošlosti koju nije znao da ceni i budućnosti u koju projektuju mnoge želje i koje ga plaši... i tako sadašnjost nam stalno izmiče, ali niko nas ne uči ne samo kako da živimo u sadašnjem trenutku, već kako da naučimo da volimo ono što imamo, a ne ono što nemamo.

Koliko je teško da nam fokus bude na sada i da u tom vidimo uvek dobru priliku da malo poradimo na zrenju sopstvene svesti?

Iako svi ponavljaju da je ceo svet samo refleksija nas samih, neretko smo stalno nezadovoljni tim i takvim svetom u stalnoj želji da menjamo druge, a ne sebe... I tu počinju problemi, tu se ugodan, umirujući cvrkut ptica pretvara u nesnosno graktanje i buku, jer dok god smo projektovali manastirski mir kao nedostižan ideal tu smo mogli da nalazimo milozvučno cvrkutanje ptičica, kada to konačište postane naša stvarnost  eto nam i nervoze i histerije, neizdržive buke...

Biti u miru sa samim sobom znači pre svega u svemu videti  ako ne uvek lepotu  a ono bar smisao...

Jer čovek od svog nemira i neprihvatanja svih stvari u ovom svetu koje nisu po našem ukusu  ne može pobeći nigde, ali baš nigde!

Kažu da sveci još za ovog života u svemu vide dobrotu i lepotu... Za nas obične smrtnike svest o tome kada nam se milozvučni cvrkut pretvara u nesnosnu buku jeste trenutak otkrovenja i suočavanja sa sopstvenom nesposobnošću da u svemu vidimo tu dobrotu i lepotu...

Čovek koji je već svestan da nije problem u ptičicama nego u nama je već na pola puta do radosti srca jednog sveca.

Komentare na ovu vijest mogu postaviti samo prijavljeni čitaoci.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Molimo vas da vaša iskustva i zapažanja prilikom korištenja aplikacije za komentarisanje podijelite sa nama.

Pošaljite komentar

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije