U nizu raznih lažnih opredeljenja oko kojih se ljudi svađaju jeste i pitanje da li je neko imao ili nije plastičnu operaciju. Tako, neretko kamenovanju sklone, virtuelne mase linčuju nekoga jer je plastičan, jer ima veštačko ovo ili ono, ušpricano ovo ili ono... a onda neretko istim manirom izvređaće i sve one žene koje nisu koristile blagodati estetske hirurgije, da bi valjda bile prihvatljivije opštim standardima.
A, opet, ako se otkrije da imamo autentičnu lepoticu koja ništa nije operisala, e njoj će već zameriti da je glupa.
Ova poučna statistika vređanja žena za sve i svašta - od izgleda do godina, bračnog stanja, porekla itd., jedno je dobro naravoučenije da - ma šta radili, to bi trebalo da radimo zbog sebe, a ne zbog drugih.
Jer ako nismo sebi po volji, nećemo biti ni drugima, večno osluškujući eho drugih glasova, koje de fakto ni ne interesujemo sem kao prolazni trač i pražnjenje kroz ogovaranje. A kad nekog ogovaramo, mi apofatički objašnjavamo koliko smo bolji od te osobe. Otupeli od svađa i konfrontiranja, ne shvatajući da je svaki stav legitiman lični izbor, mi shvatamo da je u savremenom virtuelnom svetu osuda postala svakodnevna.
Ma šta ko odlučio - to je njegov izbor i niko nema pravo za to da ga osuđuje, bilo da pegla bore i celulit i ugrađuje silikone, bilo da je odlučio da ne skriva znakove starosti, višak ili manjak kilograma... To je pravo na izbor vlastitog viđenja sreće.
Ali, u dualnom svetu mi uvek mislimo da smo baštinici prava na ispravan stav i onda u zanosu pravdoljubivosti sopstvene iluzije ega vrlo lako osuđujemo drugog čoveka zbog nečega što nas se čak i ne tiče.
Na kraju sve je to samo jedna socijalna igra u kojoj ljudi prazneći svoje frustracije misle da će im biti lakše ako nekoga povređuju zbog fizičkog izgleda kao da su deca u osnovnoj školi.
Naravoučenije, nikada nećemo biti po ukusu svih, niko nije aboliran od surovosti, ali zato raditi ono što nas usrećuje je jedini pravi izbor. U svetu nesavršenstva moći videti kvalitet u svakom biću je skoro pa savršenstvo.
Čovek koji može da oprosti nesavršenstvo drugog bića i da u njemu uprkos svemu vidi Božji odraz je čovek koji oprašta i sebi sopstvene limite i ne robuje megalomaniji svog ega. E, da, to je jedna od glavnih lekcija ove dimenzije - prihvatanje onog što nam je naizgled neprihvatljivo. Ako u tome još pronalazimo smisao i lepotu, onda smo na korak do toga da postanemo svoja najbolja vortex verzija.
Jer na kraju čovek čoveku nije vuk, nego ogledalo i svako vidi samo ono što je u njemu. Prihvatanje je početak svakog nadilaženja sopstvenih iluzija, a videti nečiju dušu iza silikona, sede kose, viška kilograma ili dubokih dekoltea i godina je samo pitanje koliko sami verujemo u iluziju materijalnog, naročito danas kada nam je savremena fizika objasnila koliko je malo procentualno materije u nazovi materijalnom svetu i da je to sve energija. Zato, zabole vas ko šta priča, osećaj sopstvenog zadovoljstva i radosti je početak zračenja dobre vibracije ma šta da nam je izbor.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.