Rialiti, šund i kič su proizvod i diktat ovog doba i ja to ne bih ukidao da se na njihovo mesto stave knjige, muzeji i koncertne dvorane. Neka svako "konzumira" šta mu priliči i čega se ne stidi. Ali da se u 21. veku manje ljudi interesuje za knjigu i umetnost nego u 19. i 20. veku, ne mogu da verujem, rekao je književnik i glavni i odgovorni urednik Srpske književne zadruge Dragan Lakićević.
"Naš čovek je zapušten i 'ubijen u pojam'. Tome ima mnogo složenih razloga, ali je naše vreme potvrdilo devizu koju svakog dana govore i TV lica i roditelji: Da smo manje učili, bolje bismo prošli! Verujem da će se jednog dana Srbija probuditi i Serblje vozbuditi, kao u doba Dositeja i Vuka", istakao je on.
Lakićević od 1970. godine do danas objavljuje poeziju, romane i knjige za djecu, a u više knjiga bavio se i izučavanjem srpske narodne književnosti. Posljednja takva je nedavno objavljena knjiga "Srpski Homer", povodom koje je i govorio za "Nezavisne novine".
NN: U knjizi "Srpski Homer" obradili ste portrete 26 narodnih pjevača i guslara. Možete li nam reći nešto više o radu na knjizi i o tome koliko se uopšte riznica književnog blaga krije u narodnoj književnosti kod Srba?
LAKIĆEVIĆ: "Srpski Homer" je studija nastajala godinama i decenijama, satkana od mnogih saznanja i otkrića mojih velikih prethodnika, ali najviše od moje ljubavi za srpsko usmeno pesništvo, ponajviše za junačke pesme. Otud podnaslov knjige "Vukovi epski pevači i junaci". Vukovim pevačima najpomnije su se bavili Vladan Nedić, Vido Latković, Radosav Medenica, Nenad Ljubinković, Ljubomir Zuković i drugi. Oni su napisali dragocene stvari, ali uvid u udeo pevača u stvaranju pesama i junaka ni izdaleka nije završen. U ovoj knjizi je i moj mali doprinos tananim pitanjima i nijansama pevača, pri čemu su oni i glavni junaci ovih rasprava. Pomenuo sam sve što se zna o njihovim likovima i životima. Među njima su i najpoznatiji (Filip, Tešan, Milija, Stojan Hajduk, Živana, Stepanija, Jeca...) i manje poznati (Todor Ikov Piper, Damljan Dulović, Anđelko Vuković, Savo Matov Martinović...) Pri potrazi njihovog udela u pesmama, pomenuti su i elementi lepote te poezije, oblikovala se antologija našeg epskog pesništva. Poređali su se dokazi da su to, ne samo najviši dometi našeg pesništva, nego i trenuci u kojima srpska poezija dostiže, a ponekad i nadmaši Homera.
NN: Da li se kod Srba i danas stvara narodna književnost, i ako da, u kojem obliku?
LAKIĆEVIĆ: Narodna književnost, u nekim svojim formama, nikad neće prestati da se stvara, mada je epoha usmenosti počela da prestaje već pri kraju 19. i na početku 20. veka. I neki Vukovi pevači diktirali su svojim pisarima a ovi slali Vuku, dok su neki bili pismeni i pisali svojeručno. Ta epoha trajala je koliko i Vuk, tokom 19. veka. U 20. veku i danas traje narodska književnost – rimovani deseterac i osmerac koji pevaju savremeni guslari. Tu ima tek pokoji stih koji podseća na veliku Vukovu zbirku... Nekadašnje ratničko-patrijarhalne anegdote produžile su se u viceve i anegdote našeg doba, mada ponekad i duhovite anegdote znaju da prerastu u legende, kao što je slučaj sa pričicama i sećanjima o znamenitim ličnostima našeg doba kakve su bili Desanka Maksimović, Ivo Andrić, Patrijarh Pavle...
NN: Srpska književna zadruga više od 120 godina igra značajnu ulogu u kulturnoj istoriji i kulturi srpskog naroda. Kakva je ta uloga danas u odnosu na prošla vremena?
LAKIĆEVIĆ: Matica srpska i Srpska književna zadruga, dve sestre, uz Srpsku akademiju nauka, jedine su ustanove iz 19. veka koje su preživele ratove i epohe. Ciljevi su im slični ili isti... U SKZ su i danas na snazi Pravila iz 1892. godine, kada je osnovana ova ustanova srpske knjige i nauke. Međutim, narod nije isti, jer čovek nije isti, kao ni vreme. Za SKZ i njene ciljeve znalo se mnogo više krajem 19. veka nego sada, i ljudi su više poštovali takvu vrstu udruživanja i uopšte misiju knjige nego sada. Onda je bilo deset puta više članova SKZ nego danas, a Srbija je bila manja nego danas, nije bilo interneta i televizije itd. Ima tu raznih razloga, ali je interes za knjigu i kulturu bio drugačiji nego sada. Sada naš čovek misli da zna previše, a zna manje nego nekad. Nisu bolje prošli ni škola, ni crkva, ni porodica... Naše doba je doba krize vrednosti. Da li ćemo je prevazići?
NN: U posljednje vrijeme aktuelne su i priče o ugroženosti srpskoga jezika, kako Vi gledate na njih?
LAKIĆEVIĆ: I Vi ste uredniku Srpske književne zadruge poslali pitanja latinicom! Tako gledam!
NN: Rodoljublje sadrži dobar dio Vašeg pjesničkog opusa. Koliko je rodoljublje potrebno za "zdravlje" jednog naroda i kako se zaštititi od zloupotrebe istog, koja je, svjedoci smo, bila na sceni, kako u posljednjem ratu na Balkanu tako i danas?
LAKIĆEVIĆ: Ako je to i bio rat, ili režirano krvavo pozorište sa statistima kojima su dali uloge kakve sada dobijaju glumci u filmovima i predstavama koje se u mirnodopskim uslovima, za mali novac i interes, rugaju rodoljblju. To je bio rat interesa više nego sukob vera i naroda - vere i narodi su stradali. U poeziji, rodoljublje se podrazumeva, nije naglašeno, ponekad je samo u jeziku i u vibracijama bića. U rodoljublju nema mržnje. Rodoljublje je urođeno čoveku i narodu i ono je rodoljublje dok je privatno - u osećanjima i u poeziji, a ne na izbornim plakatima i u stranačkim sloganima. U tom smislu, u pravu ste da ima zloupotrebe. U osnovnoj školi se uči šta je to rodoljublje. Ko je tu naučio, on zna; ko je preskočio, on ide u savremeno pozorište sa ostalim ponavljačima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.