Tamara Kučan, mlada književnica iz Beograda, pažnju čitalačke publike u Srbiji, ali i regionu, privukla je pričama koje razbijaju tabue, otvoreno progovarajući o sponzorušama, drogi, seksu i novcu.
"Moja ideja nije da rušim tabue, nego da komuniciram kroz knjige sa ljudima o stvarima koje su stvarne, nisu plod fikcije i postoje svuda oko nas", istakla je 24-godišnja književnica u intervjuu za "Nezavisne".
Roman "Peščani sat" je posljednji koji je nastao iz pera najmlađe članice Udruženja književnika Srbije, koja je počela pisati već sa 16 godina. I prethodni romani spisateljice, koju porede sa Čarlsom Bukovskim, "Beograđanka", "Made in Beograd", "Kocka", "Zauvek" i "Kocka 2", osvojili su publiku.
"Pišem o društvu kapitalizma, konzumerizma. To društvo je nezdravo. Pišem o ljudima različite seksualne orijentacije, sponzorušama, prostitutkama, ljudima koji pate, jer svi ljudi su jednaki u bolu, ne postoje razlike od jednog do drugog čoveka", opisala je Kučanova teme kojima se bavi.
NN: Iako ste veoma mlad pisac, u svojim knjigama se dotičete tema o kojima se na našim prostorima i ne priča mnogo. Ni u posljednjem romanu niste odstupili od tog pravila. Kakvo je iskustvo pisanja o elitnoj prostituciji? Kako se zapravo pripremate za početak pisanja i na kakve reakcije na kraju nailazite?
KUČAN: Priprema za pisanje je najvažniji deo pisanja. Moj novi roman "Peščani sat" prati veliki i naporan istraživački rad. Čitanje psiholoških knjiga, statističkih podataka, razgovor sa mladim ljudima, razgovor sa ljudima koje mladi ljudi nazivaju elitom, osluškivanje i traženje svake informacije koja vam može biti od značaja. U procesu priprema za pisanje romana "Peščani sat", najteže mi je palo čitanje knjiga iz nuklerne fizike. Moja glavna junakinja studira nuklearnu fiziku i čitav život gleda kroz fiziku. Bilo je to jedno zabavno iskustvo. Međutim, treba napraviti balans između pisanja i istraživanja. Nekada autori previše zalutaju u istraživanje i napišu samo ono što su saznali, doznali. Pisac treba informacije da okiti velom imaginacije. Iskustvo pisanja o elitnoj prostituciji je kao i iskustvo pisanja knjige na bilo koju temu, mada priznajem bio je to veliki izazov koji sam, sudeći po reakcijama čitalaca, savladala.
NN: Koliko je bitno da kao mlada književnica progovarate o temama koje se i te kako tiču mladih ljudi, a koje se neopravdano potiskuju i zataškavaju?
KUČAN: Mnogo je bitno, ne samo ja da progovaram, već da svi progovaramo o temama koje bez razloga guramo pod tepih. Zataškavanjem, potiskivanjem, bežanjem i skrivanjem... ništa ne dobijamo. Neke stvari postoje, i ne, neće nestati ako zatvorimo oči ili okrenemo glavu. Ne moramo sve da volimo, ali možemo da imamo razumevanja i svest o tome šta nas okružuje. Takođe, mene nazivaju spisateljicom bez tabua. Uvek me to iznenadi. Moja ideja nije da rušim tabue, moja ideja je da komuniciram kroz knjige sa ljudima o stvarima koje su stvarne, nisu plod fikcije i postoje svuda oko nas. Da, prostitucija postoji. Često su žene koje prodaju telo idoli mladih. Da, postoji i ljubav koja je drugačija od one na koju smo navikli i koja nam je servirana u bajkama. Da, postoje i devojke koje veruju da su novac i lepota garant sreće. Svi to znamo samo nas je blam da o tome govorimo. Nema potrebe da crvenimo od nekih stvari.
NN: Kako Vi gledate na činjenicu da Vas porede sa Bukovskim?
KUČAN: Poredili su, porede i porediće. Naši prostori vole da dodele etiketu nekome. Moja etiketa je Bukovski. Na početku, kada sam objavila prva dva romana "Beograđanka" i "Made in Beograd", prijalo mi je poređenje sa Bukovskim. Danas, nisam sigurna koliko mi prija, a opet, nije i da mi ne prija. Bukovski je veliki pisac; nikada nije bio pisac sredine - ili ga vole ili mrze. Ono što mene i njega vezuje jesu kratke rečenice, ne toliko deskriptivne koliko informativne. Po mom mišljenju Bukovski nije mnogo vodio računa o psihološkoj građi junaka, a za mene kao autora to je najbitnija stavka.
NN: Činjenica je da posao pisca u naše vrijeme, a pogotovo u našem regionu nije nimalo jednostavan. No, šta je to što Vas zadržava da pišete, objavljujete i opstajete u ovoj profesiji?
KUČAN: Upravo tako. Posao pisca nije jednostavan posao. Često mi kažu: "Tebi je lako, ti samo sedneš i napišeš knjigu". Nije to nimalo lagodan i lak posao. To čak nije ni posao kao ostali poslovi. Kao pisac, nemate radno vreme, nemate kancelariju, pišete svaki dan, po čitav dan, pišete svuda, pišete mislima. Potrebno je stvoriti likove, razumeti ih, osluškivati njihove probleme, izgraditi psihologiju. Sa druge strane, to često nije posao sa fiksnom zaradom. U eri tehnologije ljudi malo čitaju, beže od knjiga i utehu traže u raznim multimedijanim sadržajima. Kao umetnik, treba da imate mnogo sreće da biste živeli od umetnosti. I kada se sve ovo navedeno zbroji, kada na to dodam svoje neprospavane noći, sve što sam propustila, jer sam sedela u sobi i pisala, nije mi žao. Jedna rečenica kaže: "Uvek se pitam, zašto se ptice vraćaju uvek na isto mesto kada mogu bilo gde da odlete". Odgovor je jednostavan: "Zato što vole". Tako je sa mnom i pisanjem. Volim to, volim da pišem. Stvaranje knjige je magija, čista ljubav.
NN: Sa čime se, pored nedostatka finansijskih sredstava, mladi pisci danas suočavaju? Da li je teško doći do izdavača i objaviti knjigu?
KUČAN: Nije novac uvek presudan, iako je danas, ako imate novca sve lakše. Umetnost i novac treba odvojiti, koliko je to moguće u današnjem vremenu gde se sve može kupiti ili downloadovati. Kao i u svakom poslu - najteže je početi. Mladi pisci nose svoju mladost poput belega. Mladost nije plus, mladost nije odskočna daska. Misle da, kada ste mladi, često ste nezreli, često nemate šta da kažete. Na samom početku vi ste samo XY osoba, koja jednog dana može postati nobelovac. Ali, ne daje se šansa olako, jer su izdavači skeptični. Do izdavača nije teško doći. Možete svakom izdavaču poslati knjigu mailom. Do odgovora je teško doći. Zašto bi neko, ko dobija hiljadu knjiga, objavio baš vašu knjigu. Vođeni ovom logikom, izdavači često propuste sjajne mlade pisce. A, mladi pisci, odustanu.
NN: Najmlađa ste članica Udruženja književnika Srbije, a Vaše je članstvo u tom udruženju takođe naišlo na oprečna mišljenja. Šta je to što je najviše zasmetalo nekim kolegama kada je Vaš prijem u Udruženje u pitanju?
KUČAN: Ja sam u Udruženje književnika primljena regularnom procedurom. Konkurisala sam, predala romane i čekala na odgovor. Neki su smatrali da je dobro imati mlade pisce, neki su smatrali da mladost ne nosi kvalitet. Meni, nevezano od Udruženja, zameraju što pišem jezikom svoje generacije, što pišem otvoreno bez ustezanja o stvarima koje nas okružuju. Međutim, sve je to nebitno, knjige su našle svoju čitalačku publiku na koju sam ja ponosna. To su uglavnom mladi ljudi, svesni realnosti u kojoj žive.
Muškarci
NN: Jednom prilikom ste izjavili da Vas muškarci gledaju kao junakinju Vaših knjiga, da li je i dalje tako i koliko Vam to smeta?
KUČAN: Više mi ne smeta. Smetalo mi je kada sam bila mlađa. Sada me sve to zabavlja. Vremenom naučite da ponesete teret onoga što radite. Svesna sam da neki ljudi imaju problem da odvoje autora od junaka. Pišem u prvom licu jednine, jer na taj način bolje pristupam likovima. Svesna sam da će jedan deo ljudi misliti da čita moju biografiju. Nažalost, moram da razočaram te ljude - moj život nije toliko zanimljiv koliko život mojih junaka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.