Bez obzira na svu rutinu, na sve savladane zanatske stvari u poeziji i književnosti, ne bih mogao da sednem pred prazan papir i pišem, recimo, radnim danom od osam do četiri. Samo pod naletom inspiracije se otvaraju bregovi, što kaže Pavlović, i savladavaju se planine i vadi se mnogo više.
Ovako o književnosti i poeziji misli pjesnik Vladan Rakić, laureat nagrade "Pečat varoši sremskokarlovačke", nagrade "Brankovog kola", koja će mu zajedno sa drugim laureatom Milanom Pađenom biti uručena na "Proletnim Brankovim danima" u martu ove godine.
Povodom ovog visokog priznanja za poeziju, Rakić, neobično plodan pjesnik sa dvadesetak objavljenih zbirki pjesama, rođeni Paraćinac koji živi na relaciji Njemačka - Srbija, pričao je za "Nezavisne".
NN: Dobitnik ste nagrade "Pečat varoši sremskokarlovačke" za knjigu pjesama "Kapije vremena". Koliko Vam znači ova nagrada i koje kapije nagrade danas otvaraju književnicima?
RAKIĆ: Svakom piscu znači puno, a meni posebno. Naišao je neki sušni period, nekoliko godina nema nikakve nagrade, kao prvo. Kao drugo to je ugledna nagrada. Kad se pogleda spisak dobitnika tek onda se čovek upristoji na neki način i shvati da je to izuzetno ozbiljna nagrada jer su tu akademici Miodrag Pavlović, Matija Bećković i čitav niz imena koja čine sam vrh srpske poezije. A nagrade, inače, sigurno znače puno. To su ipak neke naše potvrde vrednosti, pisca i piščevog rada. Obavezuju i na neki način su dodatna inspiracija, dodatni motor i dodatna krila koja pesniku omogućavaju da stvori mnogo više.
NN: Priznaćemo, nagrada za pjesnike danas ima mnogo, ali ne i onih sa toliko dugom tradicijom kao što je ova?
RAKIĆ: Jeste, tradicija posebno znači. S druge strane, ja sam i vezan za Sremske Karlovce, nastupao sam u toj najstarijoj srpskoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima, na "Brankovom kolu". To je izuzetno druženje, takođe i izuzetna družina koja se tu okuplja i neobično važna kulturna manifestacija koja prevazilazi okvire i Sremskih Karlovaca i Vojvodine, pa čak i Srbije, jer dolaze ljudi iz inostranstva i nagrade dobijaju takođe i strani autori. To je izuzetno prijatno mesto i čovek se može samo lepo osećati i biti počastvovan kad je u krugu tih dragih ljudi.
NN: U obrazloženju žirija piše da "i kada pjevate o urbanim berlinskim zonama, gdje ste proveli važne godine svoga života, dotičete zavičaj, Šumadiju i Kosmet". Da li je zavičaj i danas neiscrpna tema pjesnika?
RAKIĆ: Jeste neiscrpna tema. Ja to doživljavam i kao neiscrpnu unutrašnju obavezu. To je nešto bez čega se ne može. Rodoljubiva ili kako je još nazivaju patriotska poezija uvek je poželjna na neki zdrav način. Posebno kada je čovek u inostranstvu, tad ne može ništa drugo nego da pronosi svetom svoj zavičaj. Ja sam ga nosio kroz svaku stopu kuda sam krenuo, od berlinske Brandenburške kapije, do svih meridijana Zemljine kugle. Zavičaj u meni zvoni na svakom koraku i bez takvog jednog doživljaja ne mogu da zamislim sebe, svoj život i svoje postojanje. Dok je poslednje kapi krvi u meni, dakle, biće i zavičaja.
NN: Kolika je, s druge strane, po Vašem mišljenju, moć poezije u Vašem zavičaju, odnosno u Srbiji, a kolika u Njemačkoj?
RAKIĆ: Znate kako, prvo moram da se osvrnem na naše okruženje u Berlinu, na takozvanu dijasporu. Tu je recepcija lepa, ali dosta slaba, dometi nisu toliko visoki, tako da sam pomalo i razočaran recepcijom naše dijaspore. S druge strane, u Nemačkoj se poezija poštuje dosta više nego u Srbiji, gde su dometi veći. Samo da ilustrujem, kad gostujem bilo gde u Nemačkoj i kažem da sam novinar i pisac, te dam vizit-kartu na kojoj piše "novinar i pisac", nikada me za petnaest-šesnaest godina nisu pitali šta novinar, gde novinar, a istog časa kad vide "pisac" iskolače oči i skoro te posmatraju kao marsovca, kao neko strano biće: "Stvarno pisac? Šta pišete". Kad odgovorim da pišem poeziju, tad je još drastičnija reakcija. Posmatraju te od glave do pete, tako da sam ja ukapirao da se poezija i književnost tamo daleko više cene nego kod nas. Kod nas ima raznih tumačenja i reakcija od podrugljivih, podsmešljivih do onih ozbiljnijih kad kažeš da pišeš pesme. Međutim, pisati poeziju za Nemca znači strahovito mnogo i jednostavno to je neopisivo. Tek kada se doživi shvati se sva snaga i sve cenjenje poezije na Zapadu. Pod tim utiskom pisao sam mnogo više i posvetio se poeziji mnogo više nego što sam mislio da hoću u životu.
NN: U Vašoj poeziji, između ostalog, mogu se pronaći i neologizmi... Koliko su, prema Vašem iskustvu, nove riječi, a da nisu tuđice, dobrodošle u srpski jezik danas i šta mislite o pojačanoj anglosaksonizaciji našeg jezika u vremenu tehnologije?
RAKIĆ: Ja otprilike delim mišljenje akademika Miodraga Pavlovića, s kojim sam imao tu privilegiju da se družim posljednjih sedam-osam godina njegovog života. On se odnosio podsmešljivo prema tim anglosaksonskim rečima koje smo prihvatili, a s druge strane strahovito je volio negovanje svog jezika i vađenje tih grumena iz sebe, okretanje prema svom narodu i svom biću. Unutra je čitavo bogatstvo koje treba obrađivati i stvarati iz njega. Meni to nekako po prirodi stvari i po prirodi mog bića dolazi kao sasvim normalno. Obožavam i arhaizme, stare reči koje su mi prenele obožavane babe i dede, takođe opevane u mojoj poeziji sa mnogo uživanja i osećanja. Shvatio sam da je jezik biće koje mora da živi, živo biće koje radi i koje ako ne donosi novine, te pritoke, te nove rukavce, polako izumire. Svaka nova reč može biti kosmos za sebe i to sam shvatio i kao svoju misiju, jer uloga pesnika jeste i obnavljanje jezika, jer ko bi drugi to radio ako neće oni.
NN: Autor ste dvadeset knjiga pjesama, iz čega se može pretpostaviti da je poezija Vaš svakodnevni saputnik. Kod nas je ustaljeno mišljenje da pjesnici pišu samo u naletima inspiracije, dok prozni pisci, zavisi od slučaja do slučaja, pišu i oko pet sati dnevno. Kakav je slučaj s Vama?
RAKIĆ: Samo pod naletima inspiracije, samo kad sam nadahnut, isključivo tada pišem i poeziju i prozu. Evo, već dvadeset četiri godine radim na romanu koji sam započeo otprilike 1993. godine i sad ga privodim kraju. Jednostavno, ne mogu da zamislim da sednem za prazan papir i da pišem, recimo, radnim danom od osam do četiri. To je za mene moguće samo u periodu nadahnuća koji te vodi bukvalno u samo središte kosmosa, središte bića, a u svom bitku se nagomilava i kosmos i milioni godina što uopšte nije ni fraza ni floskula, nego jednostavno je tako. Kada se malo bolje prouči genetika i kada se čitaju i Milanković i Jung i mnogi drugi trebalo bi mnogo vremena i prostora da obrazložim to, vidi se da je u nama nataložen celi kosmos. Kosmos je u nama, treba se okrenuti sebi i iz tih dubina kopati dalje.
"RS mora da se neguje kao i svako čedo"
NN: Vi ste se u svojoj poeziji na mahove okrenuli i Republici Srpskoj?
RAKIĆ: Tako je, posvetio sam niz pesama vašim ljudima i vašem kraju. U Berlinu sam se družio sa Rankom Risojevićem, godinama sam se svake noći družio i sa Stevanom Tontićem iz Sarajeva. Prošle godine sam gostovao u Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci Republike Srpske u Banjaluci, tako da i te kako imam kontakte sa Republikom Srpskom i cenim je i volim. Znam, Republika Srpska i Srbija, to je jedno i treba svim silama ojačavati to biće. Zato rado nastupam i na štandu Republike Srpske svake godine na Sajmu knjiga u Beogradu. Smatram to velikom manifestacijom, velikim darom, velikom počašću, jer Republika Srpska mora da se neguje kao i svako čedo i mislim da će to čedo da izraste do divovskih razmera jer ima potencijala.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.