Jovan Radovanović, član nekad čuvene grupe "Sedmorica mladih", ansambla koji je bio popularan u cijeloj Evropi, danas veliki dio svoga vremena provodi u krugu porodice.
Sa suprugom Koviljkom ima troje djece, sina i dvije kćerke blizanke, a prije godinu dana dobio je i unuku Anju, koja je jedan od razloga zašto ovog vrsnog komičara ima sve manje u medijima.
Svirajući klarinet, flautu i saksofon, sa orkestrom "Sedmorica mladih", otišao je u Njemačku i na prostorima Evrope ostao punih 15 godina. Kada su se vratili u Jugoslaviju, počinju sa TV serijom "Sedam plus sedam". Kasnije se redaju serije "Cirkus 'Sedmorice mladih'", pa "Budite uz nas" i tako postaju jedan od najboljih šou bendova tadašnje Jugoslavije i Evrope. Ulaze u "Ginisovu knjigu rekorda" kao ansambl sa najdužim stažom, u gotovo nepromijenjenom sastavu od 1959 do 1991. godine. Devedesetih godina, raspadom Jugoslavije, raspada se i orkestar "Sedmorica mladih", a Jova Radovanović počinje solo karijeru kao zabavljač. Godine 2002. na TV Pink dobija svoj šou program pod nazivom "Povuci ručnu", koji je sniman u 72 epizode, sve do kraja 2004.
U intervjuu za "Nezavisne" govorio je o tome kako je biti djed, kako je bilo biti "dobar" sa Titom, ali i o tome šta sve treba da ima dobar komičar.
NN: Kako se osjećate kao djed? Da li se dolaskom unučeta nešto promijenilo u Vašem životu?
RADOVANOVIĆ: Ja sam odavno deda, samo što sam sada to i zvanično postao. Dolaskom unučeta se mnogo toga promenilo. Mala Anja nam je unela mnogo radosti u kuću i to je jedan od razloga što me na televiziji nema dovoljno.
NN: Vama je komšija pomogao da ostvarite svoje dječačke snove. Koliko je bitno da se talenat i želja za nečim prepozna u ranim godinama?
RADOVANOVIĆ: Veoma je bitno da kompetentni ljudi prepoznaju talenat u ranoj mladosti, ali to je samo ulaznica. Da bi se ostvario san, to što želite morate toliko snažno da volite da ne može ništa da vas spreči da to i ostvarite.
NN: Bili ste član legendarnog benda. Kako sada, petnaestak godina nakon razlaza, gledate na taj period svoga života?
RADOVANOVIĆ: Ansambl "Sedmorica mladih" je u pravom smislu reči bio čudo za ono vreme. To je bila najprofesionalnija grupa ljudi koju sam ja u životu upoznao. Ovaj ansambl je postavio veoma visoke standarde, koje retko koji ansambl danas može da dostigne. Posle 15 godina mogu da budem ponosan na to što sam bio član tog ansambla.
NN: Josip Broz Tito Vas je kao ansambl mnogo poštovao. Kako je bilo biti "dobar" s Titom u tom periodu?
RADOVANOVIĆ: Istina je to da smo bili česti gosti na zabavama koje je Tito priređivao. Istina je i to da je trebalo da putujemo s njim i na njegovu poznatu turneju po svetu, ali su nas sprečili prethodno ugovoreni nastupi po zemljama zapadne Evrope. On nas je toliko cenio da nas je čak pozvao u svoju rezidenciju na svečanu večeru dan pred odlazak na operaciju noge. Na toj svečanosti bili su prisutni samo generali, njegova porodica i mi. Počastvovan sam time što smo mnogo puta sedeli i pričali za istim stolom.
NN: Da li je bilo trenutaka kada Vam je popularnost smetala?
RADOVANOVIĆ: To "breme" sam kroz život vrlo lako nosio, ako zaboravim nekoliko neprijatnih situacija.
NN: U čemu ste pronalazili inspiraciju?
RADOVANOVIĆ: Inspiraciju sam nalazio kod najobičnijeg sveta i u najsitnijim stvarima, jer i najveće stvari su sazdane od sitnica.
NN: Šta je potrebno da bi neko bio dobar komičar?
RADOVANOVIĆ: Da bi neko bio dobar komičar mora blagonaklono da ga pogleda onaj gore. A tek ako si vredan, uporan, istrajan, dosledan, izdržljiv i strpljiv, možeš ući u uži izbor. Istina, može i ako ti rođak ima privatnu televiziju!
NN: Iako ste se najviše bavili muzikom, Vi ste veliko ime komedije. Da li izdvajate neka imena današnje scene koja bi mogla parirati komičarima kao što su bili Čkalja, Mija Aleksić ili Zoran Radmilović?
RADOVANOVIĆ: Vreme je nešto što protiče a ljudi su ti koji, svojim radom ili činjenjem, to vreme obeležavaju na ovaj ili onaj način. Mija, Čkalja, Zoran i drugi su na najbolji način obeležili to vreme u kom su živeli i radili. Što se mene tiče, ja sam najbolji komičar među muzičarima i najbolji muzičar među komičarima.
NN: Šta smatrate vrhuncem svoje karijere?
RADOVANOVIĆ: Moj najveći uspeh u karijeri je stabilan brak, troje lepe dece i prelepa unuka.
Biografija
Jova Radovanović rođen je na Zvezdari i bio je četvrto dijete u siromašnoj porodici. Roditeljima nije smio ni pomenuti muziku, jer je u to vrijeme bilo vrlo teško kupiti neki instrument. Tako je potajno maštao o muzici, sve dok se njegov komšija nije pobrinuo da ga upiše u muzičku školu i da mu nabavi klarinet na revers. Tada je smogao snage da kaže ocu za svoje planove. Prvi bend koji je osnovao zvao se "Domino" i sa njima je svirao u amfiteatru Tehnološkog fakulteta koji je imao klavir, a sav zarađeni novac su davali za iznajmljivanje tog klavira. "Domino" je bio kratkog vijeka, jer je većina momaka otišla u vojsku, pa je prešao u bend "Veseli Bendža". Ni godinu dana nije svirao u ovom bendu kada je dobio ponudu od "Sedmorice mladih".
Počeci
"Kao klinci sedeli smo na asfaltu i maštali šta će ko biti kad poraste. Imao sam šest godina i već tada sam znao da ću biti muzičar. Nekoliko godina kasnije bio sam na svadbi i muzičari su svirali pesmu 'Oj Zoro, oj Zorule'. Rekao sam drugarima da bih znao da odsviram tu pesmu samo kad bih imao neki instrument. Naravno, odmah su skoknuli do prve pijace i kupili mi najjeftiniju frulu. Kada sam im odsvirao pesmu, nisu mogli da veruju. Bili su to neki moji počeci, a ja sam bio ubeđen da mi leže samo duvački instrumenti", ispričao je Jova.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.